Јован Ћирилов је био једна од највећих личности српске, југословенске и европске културе, суоснивач, уметнички директор и селектор БИТЕФА (Београдски интернационални театарски фестивал), дугогодишњи управник Југословенског драмског позоришта, драматург Атељеа 212 (до 1985. године), истакнути театролог, књижевник, хроничар друштва и театра, колумниста, преводилац, полиглота, лексикограф, карикатуриста - интердисциплинарни аутор 21. века. Добитник је бројних награда за стваралаштво и допринос позоришту и култури.
Рођен је у Кикинди 30. августа 1931.године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду 1955. године, када почиње да ради у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) као асистент режије, затим као драматург и уметнички директор. У периоду од 1985. до 1999. године био је на челу те куће као њен управник. Подигао је ову кућу на високи, светски ниво, негујући домаће драмско стваралаштво и постављајући на репертоар велика светска дела с нагласком на она која су до тада била непозната београдској сцени.
У пролеће 1967. године, на позив Мире Траиловић, оснивача и управника чувеног београдског позоришта Атељеа 212, постаје драматург тог театра, у коме ради до 1985. године. Током тог периода ово позориште је прво у Југославији играло комаде Гомбровича, Хавела, Кохоута, Милера, Вампилова, Канетија, Виткијевича, Аксионова, Креца, Аксионова, Сладека итд.
Од 2001. до 2007. године је био председник Националне комисије Југославије, а потом Србије, при Унеску.
Године 1967. Мира Траиловић и Јован Ћирилов оснивају најстарији и најзначајнији међународни позоришни фестивал у овом делу Европе - Београдски интернационални театарски фестивал (БИТЕФ), чији поднаслов Нове позоришне тенденције карактерише фестивал наредних педесетак година, али не као смотру такозваних авангардних позоришних тенденција, већ избор оних представа које пре свега на нов начин приказују светску класику или уводе у своју средину нову драматургију која не мора имати експериментални карактер и изоштрену модернистичку форму.
Јован Ћирилов је био изузетан познавалац светског театра. Водио је БИТЕФ као селектор и уметнички директор све до своје смрти. БИТЕФ је Београду и светској позоришној сцени представио највеће ансамбле и редитеље, имена авангарде и новог светског позоришта, као што су: Јежи Гротовски, Давид Есриг, Отомар Крејча, Виктор Гарсија, Георгиј Товстоногов, Питер Гил, Џозеф Чајкин, Ричард Шекнер, Лука Ронкони, Петер Шуман, Вилијам Гаскил, Виктор Гарсија, Ханс Лицау, Ингмар Бергман, Мередит Монк, Фредерик Фламан, Сузан Јанковић, Театар де солеј, Аријана Мнушкина, Ливинг театар, Шуји Терајама, Еуђенио Барба, Анатолиј Ефрос, Роже Планшон, Андреј Шербан, Питер Штајн, Јуриј Љубимов, Питер Брук, Роберт Вилсон, Тадеуш Кантор, Питер Шуман, Линдси Кемп, Пина Бауш, Елен Стјуарт, Жан-Луј Баро, Алвин Николај, Јозеф Шајн, Јиржи Менцел, Ежен Јонеско, Клаус Пајман, Соња Вукићевић, Пип Симонс театар, Пупилија Феркеврк, Опен театар, Бред енд Папит, Ридикулус театар, Мерс Канингем, Анхел Фасио, Паоло Мађели, Нуриа Есперт, Јохан Кресник, Роберто Чули, Јан Фабр, Анжеј Вајда, Теодорос Терзопулос, Жоан Грау, Горчин Стојановић, Силвиа Пуркарете, Фредерик Фламан, Јержи Јароцки, Александар Ланг, Андраш Урбан, Антон Адасињски, Вим Вандекејбус, Роман Виктјук, Љубиша Ристић, Харис Пашовић, Дејан Мијач, Ненад Прокић, Слободан Унковски, Ла фура делс баус, Саша Валц, Меме Перлини, Јожеф Нађ, Хајнер Гебелс, Алвис Херманис, Кристоф Марталер, Кристиан Лупа, Јагош Марковић, Вито Тауфер, Питер Задек, Александар Поповски, Валериј Фокин, Франк Касторф, Сајмон Мекберни, Светлана Врагова, Ђорђо Стрелер, Иван Поповски, Никита Миливојевић, Душан Јовановић, Хенријета Јановска, Кама Гинкас, Мецгер и Симерман, Андреј Могучиј, Јохан Кресник, Сиди Ларби Шеркауи, Стивен Беркоф, Томас Остермајер, Петр Фоменко, Оскарас Коршуновас, Кшиштоф Варликовски, Јохан Симонс, Дијего де Бреа, Реваз Габриадзе, Лојд Њусон, Еимунтас Некрошиус, Морис Бежар, Арпад Шилинг, Кирстен Делхолм, Морис Бежар, Ромео Кастелучи, Јирген Гош, Борис Бакал, Јанез Јанша, Михаел Мармаринос, Томи Јанежич, Анжелин Прељоцај, Фил Солтанов, Маргарет Џенкинс, Рене Полеш, Хавиер де Фрутос, Бранко Поточан, Борут Шепаровић, Ана Тереза де Керсмакер, Мари Шуинар, Штефан Кеги, Констанца Макрас, Ален Плател, Лоте ван дер Берг, Бојан Ђорђев, Родриго Гарсија, Иво ван Хове, Ема Данте, Милош Лолић, Борис Лијешевић, Оливер Фрљић и многи други. Многи су светску славу почели да стичу управо у Београду.
БИТЕФ је први међународни фестивал који је добио Специјалну награду Европске позоришне уније (награда је Јовану Ћирилову уручена 9. априла 2000. године на свечаној церемонији у Таормини, Сицилија) зато што је превазишавши оквир једног фестивала, постао место интензивне и продубљене размене на коме су се, пробијајући све баријере чак и у временима најжешћих подела, суочавала позоришна искуства Истока и Запада, а у оквиру утопијске визије уједињене Европе и непрестаног трагања за миром.
Јован Ћирилов је био члан жирија за Велику европску награду за позориште, члан управе Мителфеста у Чивидалеу у Италији, а крајем 80-их, две године селектор Фестивала Мондијал у Нансију у Француској. Добитник је две Стеријине награде - за критику и за животно дело, Октобарске награде града Београда за целокупно стваралаштво, те награде Јоаким Вујић за допринос српском позоришту. Био је председник Националне комисије при Унеску (Југославије, а потом Србије) од 2001. до 2007. године, а затим председник Комитета за културу Комисије. Од 1992. године носилац је француског одликовања Витез уметности и књижевности.
Јован Ћирилов је био члан Српског ПЕН центра у Београду. Писао је за Студент, Политику (од 1956), Блиц (од 1999), НИН, Лудус, Дело и многе друге часописе и листове. У новинама је покретао своје рубрике (Позориштарије, Реч недеље, Моји савременици, Дневници). Бавио се лексикографским радом и саставио је неколико речника. Објавио је роман Неко време у Салцбургу (1980), књиге: Путовање по граматици, песме (Независна издања Слободана Машића, Београд, 1972), Путовање по позоришту (Универзитетска ријеч, Никшић, 1988), Узалудна путовања, песме (Књижевна заједница Кикинде, 1989), Драмски писци, моји савременици (Стеријино позорје, Нови Сад, 1989), Позориштарије (Заједница професионалних позоришта БиХ, 1991), Реч недеље, 1986-1995 (Град театар Будва, Октоих, 1996), Позориштарије (Град театар Будва/Октоих, Подгорица, 1998), Најкраће драме на свету (Ков, Вршац, 1999), Дневници (Град театар Будва, Октоих, Подгорица, 1999), Пре и после гнева, зборник савремене британске драме (Зептер Боок Њорлд, Београд, 2001), Пре и после Косе, зборник савремене америчке драме (Зептер Боок Њорлд, Београд, 2002), Реч недеље, 1995-2005 (Просвета, Београд, 2006), Сви моји савременици (у две књиге, Лагуна, Београд) и неколико филмских сценарија (приказаних у Венецији, Москви и Пули).
У последњој књизи (Сви моји савременици) сабрао је догађаје, тренутке, приче и анегдоте о познатим личностима, као што су Иво Андрић, Тито, Жерар Филип, Јуриј Љубимов, Јежи Гротовски, Роберт Вилсон, Петер Хандке, Нурија Есперт, Душан Макавејев, Жан-Пол Сартр, Џорџ Сорос, Невенка Урбанова и многи други.
Аутор је речника: Речник нових речи (Народна књига, Београд, 1982), Нови речник нових речи (Бата, Београд, 1991), Српско-хрватски речник варијаната/иначица (Стилос, 1989; Бата Орбис, 1994).
Ћирилов је превео многа дела драмске књижевности, која су потом изведена на сцени.
Ћирилов се опробао и као редитељ - први пут је 2004. године режирао драму Недозвани, песника Момчила Настасијевића, која је премијерно изведена у Центру за културну деконтаминацију у оквиру Београдског летњег фестивала (БЕЛЕФ). Према тексту Мирослава Крлеже из 1926. године режирао је представу Излет у Русију 2012. године, која је премијерно изведена у Центру за културну деконтаминацију (ЦЗКД).
Бавио се и карикатуром, а на 43. БИТЕФУ, 2009. године, поводом 20-годишњице смрти Мире Траиловић, са којом је покренуо БИТЕФ, представио се изложбом Моји савременици у карикатури. Међу карикатурама није било Мирине. Ћирилов је тада рекао да није никада цртао ликове који су му били најближи.
Будућим поколењима оставио је драгоцен легат књига, докумената и неизбрисиви траг у нашем позоришту и култури.
Јован Ћирилов је, упркос тешкој болести, био активан све донедавно, укључујући и рад на 48. БИТЕФ-у.
Сахрањен на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
