Предмет Медеја, драматуршкиње Кате Ђармати, не упућује првенствено на Еурипидову јунакињу, већ на сам чин њеног разматрања. У средишту представе није само Медејин чин, него процес кроз који се о њему говори, доноси суд и обликује његово значење. Тиме се пажња помера са саме трагедије на механизме њеног тумачења.
Полазећи од Еурипидовог предлошка, представа радњу премешта у савремени контекст распада једног партнерског односа, у којем се психолошки реализам постепено преплиће са митским слојевима Медејине приче. Уместо реконструкције познатог заплета, развија се низ призора у којима се граница између стварног догађаја, колективног сећања и симболичке пројекције непрестано помера, а познати мит остаје отворен за различита читања.
Драматургија и режија доследно избегавају да Медеју сведу на унапред дефинисану жртву или починиоца, усмеравајући пажњу на критеријуме на основу којих се о њој уопште доноси суд. Ниједан призор није конципиран као разрешење претходног, већ као његово даље усложњавање.
Такав поступак одређује и положај гледаоца. Пред њим се не одвија прича чији је исход познат, већ процес у којем се непрестано преиспитују претпоставке сваког тумачења. Психолошки, симболички и митски слојеви представе остају у сталном међусобном односу, без покушаја да буду обједињени у јединствено објашњење.
Сценски простор обликован је крајње уздржано, без реконструкције античког света и без декоративне монументалности. Његова функција није илустративна, већ аналитичка: да усмери пажњу на односе међу ликовима и на начин на који се њихови поступци тумаче и процењују. У средишту представе налази се интерпретација Наде Вукчевић, која Медеју гради без психолошке једнозначности и без потребе да гледаоцу понуди кључ за њено разумевање.
Представа не затвара Медејин случај. Његова дуговечност не почива на могућности коначног објашњења, већ на трајној способности да изнова отвара питање одговорности, кривице и самих критеријума на основу којих их одређујемо.
