Naslov ovogodišnjeg Bitefa nije bio polazna tačka izbora, već njegov rezultat. Pojavio se tek kada su predstave počele da se čitaju zajedno. Sedam predstava nastalih u različitim produkcionim okolnostima i umetničkim tradicijama ne povezuje zajedničko estetsko opredeljenje, niti politički stav ili sadržaj. Njihove razlike nisu prikrivene niti podređene unapred uspostavljenom konceptu - naprotiv, upravo iz njih proizlazi mogućnost susreta i dijaloga.
Tokom rada na selekciji postajalo je, međutim, sve teže zanemariti srodnost koja se među njima postepeno ukazivala. U gotovo svima, sukob ne nastaje između neprijatelja, nego između onih koji dele isti prostor, istu porodicu, isto poreklo ili isto iskustvo - između ljudi koji su do juče pripadali istom svetu, ali ga više ne razumeju na isti način. Zato se u njima pitanje krivice retko pojavljuje samo za sebe. Mnogo češće u prvi plan dolazi pitanje odgovornosti - ne samo za učinjeno, nego i za prećutano, za ono što je moglo biti sprečeno, za ono što je nasleđeno, za odluke čije posledice nadživljavaju svoje donosioce. Njihovi junaci raspolažu samo delom istine, njihovi postupci proizvode posledice koje ne mogu u potpunosti da predvide. Odgovornost se zato pokazuje složenijom od jednostavne raspodele krivice.
U Predmetu Medeja De Bree nije u središtu sam Medejin čin, nego način na koji se o njemu govori i na osnovu kojeg se taj čin prosuđuje. U predstavi When I saw the Sea (Kada sam videla more) Alija Čarura iskustvo migrantskih radnica ostaje iskustvo konkretnih žena i uporno odoleva pretvaranju u simbol ili ilustraciju. Anhovo kroz istoriju jedne lokalne zajednice otvara pitanje dugotrajnih posledica političkih i ekonomskih odluka, pokazujući kako odgovornost često nadživljava one koji su te odluke donosili. Audicija portugalskog kolektiva Teatro Praga polazi od povratka u prostor koji je nekada predstavljao njihov umetnički dom, da bi postepeno pokazala kako se ni prostor, ni zajednica, ni identitet ne mogu vratiti u stanje u kojem su nekada postojali. Motusov Frankenstein_Diptych (Love Story + History of Hate) - Diptih Frankenštajn (Ljubavna priča + Istorija mržnje) pomera pažnju sa čudovišta na zajednicu koja konstruiše granice pripadanja. U Crnom zlatu Olivera Frljića porodični odnosi ne mogu se svesti na jedan uzrok niti na jedno objašnjenje, dok Marina Otero u predstavi Kill me (Ubij me) neprestano izmiče granici između života, izvođenja i njihove scenske konstrukcije.
Upravo zbog toga ove predstave pokazuju izvesno nepoverenje prema brzini sa kojom se danas donose sudovi. Njih ne zanima samo šta se dogodilo, već i način na koji događaji postaju predmet tumačenja. Možda upravo tu treba tražiti razlog zbog kojeg su predstave počele da deluju blisko jedna drugoj - ne u onome o čemu govore, nego u načinu na koji posmatraju svet.
Takav pogled nije odvojen od vremena u kojem ove predstave nastaju. Ratovi, migracije, tehnološke promene, demografski procesi i ekonomska neizvesnost dodatno menjaju svakodnevno iskustvo velikog broja ljudi. Granice između privatnog i javnog, između neposrednog događaja i njegove medijske predstave, pojedinačne biografije i političke interpretacije postaju manje stabilne. Pitanja koja su se nekada ticala lokalne sredine veoma brzo postaju zajednička, dok se ono što izgleda kao zajednički problem često pokazuje kao niz veoma različitih pojedinačnih iskustava i, pre svega, ličnih interesa. Uočljivo je da širom sveta slabi poverenje u zajedničke autoritete, dok javni govor sve češće ustupa mesto navijanju, svrstavanju i unapred donetim zaključcima. Obrasci rasuđivanja koji se retko eksplicitno formulišu lako se usvajaju i teško dovode u pitanje, određujući tako šta se smatra normalnim, mogućim ili prihvatljivim.
U Srbiji su poslednje godine obeležene naglim rastom nepoverenja prema institucijama - državi, crkvi, vojsci, policiji, sudovima, medijima, zdravstvu, univerzitetima, kulturnim ustanovama… Bilo je dovoljno događaja da se pokaže koliko je krhko poverenje na kojem počiva javni život - nije potrebno nabrajati ih pojedinačno. Različiti delovi istog društva neretko opisuju istu stvarnost kao da žive u različitim državama, govore različitim jezicima i dele različita sećanja. Kao da je dovoljno znati ko je nešto izjavio, kojoj strani pripada ili za koga navija, da bi se znalo da li je istinito.
Pozorište nije izdvojeno iz tih procesa niti raspolaže privilegijom spoljne perspektive. Ne raspolaže posebnim autoritetom niti može da ponudi politička rešenja ili odgovore koje druge društvene oblasti nisu pronašle. Predstava i dalje podrazumeva da se ljudi okupe na istom mestu i u isto vreme. U vremenu u kojem je gotovo svaki sadržaj moguće zaustaviti, ponoviti ili prilagoditi sopstvenim navikama, pozorišni događaj ostaje vezan za svoje trajanje i za prisustvo drugih ljudi, bez mogućnosti da to iskustvo odlože, ubrzaju ili premotaju. To samo po sebi ne stvara saglasnost, ali još uvek omogućava zajedničko iskustvo.
Tek iz tog ugla naslov ovogodišnjeg Bitefa dobija svoje puno značenje. Predstave ovogodišnjeg izbora ne polaze od gotovog zaključka, niti nastoje da složenost iskustva svedu na unapred određeni sud. Njih zanima ono što prethodi presudi: okolnosti, odnosi, posledice, perspektive i procesi kroz koje određeni događaji postaju razumljivi. Nisu izvan tih događaja, već usred njih, pred publikom od koje se i danas očekuje odgovor. One ne brane vreme od kritike, ne oslobađaju pojedince ili zajednice odgovornosti, ali odbijaju da zaključak dođe pre saznanja i bez sopstvenog mišljenja.
Ako se iz ovog izbora može izvući neka šira pretpostavka, onda se ona ne odnosi na temu kojom će se pozorište baviti u godinama koje dolaze, niti na estetski pravac u kojem će se razvijati. Istorija pozorišta ne poznaje takvu vrstu pravilnosti. Pouzdanije je govoriti o promenama okolnosti nego o promenama pravaca: one se ne pojavljuju istovremeno niti imaju jedinstven uzrok, ali se mogu registrovati u teatarskim modelima, u načinima međunarodne saradnje, u odnosu prema tekstu i izvođaču, u upotrebi tehnologije, u ekonomiji rada, u obrascima finansiranja i u promenama publike.
Zbog toga ni pojedinačna predstava ni pojedinačna selekcija ne mogu služiti kao potvrda opšte tendencije. One predstavljaju ograničen presek jednog trenutka i jednog dela savremene produkcije, čije se mesto u širem istorijskom kontekstu određuje naknadno. Ovaj izbor, otuda, ne pretenduje da utvrdi svojstva savremenog pozorišta. Njegova namera je znatno skromnija: ovo je dokument jedne moguće interpretacije savremenog pozorišnog stvaralaštva i društva kojem se obraća.
Spasoje Ž. Milovanović, predsednik Odbora Bitefa i selektor festivala