When I Saw the Sea

Фотографија: Christophe Raynaud De Lage, Kassim Dabaji, Lea Skayem

Представа When I Saw the Sea настаје у непосредном контексту бомбардовања Либана током 2024. године, али њено полазиште нису ратна дејства сама по себи, већ положај мигрантских радница затечених у систему кафала.

Кафала је правни модел присутан у више земаља Блиског истока којим је боравишни и радни статус страног радника непосредно везан за послодавца. У пракси такав систем често подразумева потпуну зависност од његових одлука, ограничену слободу кретања, немогућност промене запослења без његове сагласности, а неретко и одузимање личних докумената. Током ратних разарања многе жене остале су без икакве заштите, препуштене саме себи у земљи у којој су годинама живеле и радиле.

Наслов представе произлази из стварног догађаја. Једна од жена испричала је Алију Чаруру да је море видела први пут тек када је, бежећи из зоне бомбардовања, напустила место у којем је радила, иако се оно налазило свега неколико километара од обале. Та чињеница остаје дословна и представа је не претвара у сентименталност. Управо зато она добија додатну снагу. Море остаје географска чињеница, али истовремено постаје слика живота чији је хоризонт деценијама одређивала туђа воља.

На сцени се налазе Зена Муса, Тенеи Ахмад  и Ранија Џамал. Извођачице се представљају својим именима, говоре о пореклу, породици, језику и околностима које су их довеле у Либан, од којих су две дошле као мигрантске раднице. Њихова појединачна сведочења постепено прерастају у ширу причу о свакодневном животу обележеном потпуном зависношћу од послодаваца, физичким и психичким насиљем, изолацијом и дуготрајним ускраћивањем елементарних права. Оне не изводе туђе улоге нити представљају илустрацију унапред обликоване тезе, већ кроз сопствена сећања, говор, песму и покрет износе искуства рада, изолације, насиља и дуготрајне невидљивости. Представа притом упорно одбија да њихове биографије претвори у спектакл или универзалну метафору.

Исти принцип одређује и Чаруров кореографски поступак. Покрет не полази од унапред задате форме, већ настаје из поверења у искуство и присуство самих извођачица. Музика Лин Адиб и Абеда Кобеисија, заједно са изразито редукованим сценским средствима, усмерава пажњу на оно што је пред публиком непосредно присутно, без драматизације и без естетизације патње.

У завршници нема расплета у традиционалном смислу. Ниједна неправда није исправљена, нити се нуди разрешење. Представа остаје усредсређена на присуство три жене које својим телима и гласовима враћају видљивост искуствима која су дуго остајала изван јавног простора. Она задржава њихову посебност тамо где би их било најлакше претворити у општи симбол или политичку илустрацију.