When I Saw the Sea

Fotografija: Christophe Raynaud De Lage, Kassim Dabaji, Lea Skayem

Predstava When I Saw the Sea nastaje u neposrednom kontekstu bombardovanja Libana tokom 2024. godine, ali njeno polazište nisu ratna dejstva sama po sebi, već položaj migrantskih radnica zatečenih u sistemu kafala.

Kafala je pravni model prisutan u više zemalja Bliskog istoka kojim je boravišni i radni status stranog radnika neposredno vezan za poslodavca. U praksi takav sistem često podrazumeva potpunu zavisnost od njegovih odluka, ograničenu slobodu kretanja, nemogućnost promene zaposlenja bez njegove saglasnosti, a neretko i oduzimanje ličnih dokumenata. Tokom ratnih razaranja mnoge žene ostale su bez ikakve zaštite, prepuštene same sebi u zemlji u kojoj su godinama živele i radile.

Naslov predstave proizlazi iz stvarnog događaja. Jedna od žena ispričala je Aliju Čaruru da je more videla prvi put tek kada je, bežeći iz zone bombardovanja, napustila mesto u kojem je radila, iako se ono nalazilo svega nekoliko kilometara od obale. Ta činjenica ostaje doslovna i predstava je ne pretvara u sentimentalnost. Upravo zato ona dobija dodatnu snagu. More ostaje geografska činjenica, ali istovremeno postaje slika života čiji je horizont decenijama određivala tuđa volja.

Na sceni se nalaze Zena Musa, Tenei Ahmad  i Ranija Džamal. Izvođačice se predstavljaju svojim imenima, govore o poreklu, porodici, jeziku i okolnostima koje su ih dovele u Liban, od kojih su dve došle kao migrantske radnice. Njihova pojedinačna svedočenja postepeno prerastaju u širu priču o svakodnevnom životu obeleženom potpunom zavisnošću od poslodavaca, fizičkim i psihičkim nasiljem, izolacijom i dugotrajnim uskraćivanjem elementarnih prava. One ne izvode tuđe uloge niti predstavljaju ilustraciju unapred oblikovane teze, već kroz sopstvena sećanja, govor, pesmu i pokret iznose iskustva rada, izolacije, nasilja i dugotrajne nevidljivosti. Predstava pritom uporno odbija da njihove biografije pretvori u spektakl ili univerzalnu metaforu.

Isti princip određuje i Čarurov koreografski postupak. Pokret ne polazi od unapred zadate forme, već nastaje iz poverenja u iskustvo i prisustvo samih izvođačica. Muzika Lin Adib i Abeda Kobeisija, zajedno sa izrazito redukovanim scenskim sredstvima, usmerava pažnju na ono što je pred publikom neposredno prisutno, bez dramatizacije i bez estetizacije patnje.

U završnici nema raspleta u tradicionalnom smislu. Nijedna nepravda nije ispravljena, niti se nudi razrešenje. Predstava ostaje usredsređena na prisustvo tri žene koje svojim telima i glasovima vraćaju vidljivost iskustvima koja su dugo ostajala izvan javnog prostora. Ona zadržava njihovu posebnost tamo gde bi ih bilo najlakše pretvoriti u opšti simbol ili političku ilustraciju.