Kill me представља трећи део дугорочног пројекта Марине Отеро Remember to Live (Recordar para vivir / Setiti se da bih živela ), koji čine predstave Fuck me (Јеби ме, 2020), Love me (Воли ме, 2022) i Kill me (Убиј ме, 2024). Свака нова представа наставља претходну, не затварајући је, већ изнова отварајући питање односа између живота, извођења и њихове сценске конструкције. Полазећи од аутобиографског материјала и сопствене психијатријске дијагнозе, представа ни у једном тренутку не функционише као исповест нити као документ.
На сцени су Марина Отеро, Ана Которе, Хосефина Горостиза, Наталија Лопес Годој и Мирјам Хен-Ада, уз Томаса Поција, који призива фигуру Вацлава Нижинског, једног од трајних митова европске уметности у којем се тело, виртуозност и психички слом упорно преплићу. Њихови лични искази, кореографске секвенце, концертни бројеви, хумор, самоиронија и физичка исцрпљеност не развијају јединствену причу нити воде ка коначном расплету. Оно што у једном тренутку изгледа као непосредно сведочење већ у следећем постаје кореографија; оно што делује као искрена исповест бива иронизовано, а оно што изгледа као дистанца изненада постаје крајње изложено и рањиво. Представа притом отворено говори и о сопственом настанку, о потреби да се живот непрестано претвара у уметнички материјал и о механизмима кроз које савремена култура производи и вреднује аутентичност.
Карактеристично за Отерин поступак јесте управо то стално изневеравање очекивања. Она не покушава да потврди аутентичност сопственог материјала нити да је доведе у питање. Много више је занима простор између та два пола - место на којем извођење више није могуће одвојити од живота, као што ни живот више није могуће сасвим одвојити од начина на који се представља другима. Управо у тој непрекидној промени регистара налази се основна драматуршка логика представе.
.png)
