Frankenstein_Diptych (Love Story + History of Hate)

Фото: Margherita Caprili, Andrea Macchia, CosimoTrimboli

Полазећи од романа Мери Шели, Мотус Франкенштајну не приступа као књижевном класику који треба изнова испричати, већ као тексту чији се основни односи могу поново успостављати у различитим историјским околностима. Frankenstein_Diptych (Love Story + History of Hate) развија два међусобно повезана погледа на исти проблем: однос према ономе коме заједница оспорава припадање.

Први део не гради линеарну нарацију о стварању чудовишта, већ прати неуспешни покушај успостављања односа између творца и његовог створења. Њихови идентитети остају намерно нестабилни, улоге се преплићу, а границе између тела, његове пројекције и његовог одраза непрестано се померају. Усамљеност се притом не приказује као индивидуална психолошка особина, већ као последица немогућности признања и припадања. Драматургија Иленије Калео  повезује различите изворе - од биографије Мери Шели до савремених промишљања рода и постхуманизма - без настојања да их обједини у јединствен интерпретативни оквир.

Други део развија се из последица тог неуспелог сусрета. У напуштеним пејзажима Калабрије, обликованим кроз стално преплитање филмских пројекција и живог извођења, доктор Франкенштајн и његово створење крећу се као фигуре које бескрајно трагају једно за другим, док се документарна препознатљивост простора готово неприметно претвара у дистопијску визију. Мржња се овде не појављује као урођена особина појединца, већ као процес који настаје у односу између појединца и заједнице.

Представа притом не покушава да рехабилитује чудовиште нити да га прогласи невиним, као што не нуди ни нову верзију добро познатог мита. Њено тежиште постепено се помера са појединачног лика на механизме кроз које заједница успоставља сопствене границе, одређује ко припада, а ко остаје изван њих, и производи представу о томе шта се сматра нормалним.

У том смислу Шелино створење престаје да буде само књижевни лик и постаје променљива фигура у коју се могу уписивати различита искуства неприпадања. Представа не инсистира на једној аналогији нити привилегује једно политичко читање. Њено питање није шта чудовиште јесте, него како и под којим условима оно уопште постаје чудовиште.