Црно злато Дејана Дуковског, у режији Оливера Фрљића, поставља непријатно питање: шта ако су сви код куће, а нико више не уме да препозна оног другог?
Представа почиње призором чекања. Димитрије и Мара налазе се у простору који као да је остао заглављен између различитих времена и различитих обећања. Доласком Кате, Семира и потом Ангеле, некадашњег Ангела, постепено се откривају породичне везе, стари сукоби, дуговања и потиснута сећања, али представа упорно одлаже њихово потпуно разјашњење. Уместо линеарног развоја радње, гради се низ ситуација у којима се односи међу ликовима откривају фрагментарно, често тек накнадно мењајући значење онога што је гледалац већ видео. Представа намерно одлаже разјашњење односа међу ликовима и одбија да успостави стабилну перспективу из које би их било могуће сагледати. Тако сама структура представе постаје важнија од линеарног развоја приче.
Представа одбија да се задржи у једном жанровском регистру. Апсурд готово неприметно прелази у породичну драму, породична драма у црну комедију, затим у мелодраму или мјузикл, да би се сваки од тих облика распао чим се учини да је успостављен. Промена регистара не функционише као формална игра нити као низ цитата, већ као начин на који представа гради сопствени ритам и организује поглед на свет својих ликова.
У том свету ништа није сасвим стабилно: идентитети, породичне улоге, друштвени положаји и међусобни односи непрестано мењају значење. Наслеђе транзиције, економска несигурност, насиље, потиснута сећања и различити облици друштвене искључености не појављују се као засебне теме, већ као делови исте свакодневице из које није могуће издвојити један повлашћени узрок или једно коначно објашњење.
Фрљићева режија не покушава да уведе ред у то преобиље. Напротив, допушта да се озбиљно и гротескно, сентиментално и иронично, реалистичко и фантазмагорично непрестано додирују и међусобно оспоравају. Управо зато Црно злато не оставља утисак представе која говори о једном друштвеном проблему, већ о искуству живота у којем више ниједан језик није довољан да га у потпуности обухвати.
