Kill me predstavlja treći deo dugoročnog projekta Marine Otero Remember to Live (Recordar para vivir / Setiti se da bih živela ), koji čine predstave Fuck me (Jebi me, 2020), Love me (Voli me, 2022) i Kill me (Ubij me, 2024). Svaka nova predstava nastavlja prethodnu, ne zatvarajući je, već iznova otvarajući pitanje odnosa između života, izvođenja i njihove scenske konstrukcije. Polazeći od autobiografskog materijala i sopstvene psihijatrijske dijagnoze, predstava ni u jednom trenutku ne funkcioniše kao ispovest niti kao dokument.
Na sceni su Marina Otero, Ana Kotore, Hosefina Gorostiza, Natalija Lopes Godoj i Mirjam Hen-Ada, uz Tomasa Pocija, koji priziva figuru Vaclava Nižinskog, jednog od trajnih mitova evropske umetnosti u kojem se telo, virtuoznost i psihički slom uporno prepliću. Njihovi lični iskazi, koreografske sekvence, koncertni brojevi, humor, samoironija i fizička iscrpljenost ne razvijaju jedinstvenu priču niti vode ka konačnom raspletu. Ono što u jednom trenutku izgleda kao neposredno svedočenje već u sledećem postaje koreografija; ono što deluje kao iskrena ispovest biva ironizovano, a ono što izgleda kao distanca iznenada postaje krajnje izloženo i ranjivo. Predstava pritom otvoreno govori i o sopstvenom nastanku, o potrebi da se život neprestano pretvara u umetnički materijal i o mehanizmima kroz koje savremena kultura proizvodi i vrednuje autentičnost.
Karakteristično za Oterin postupak jeste upravo to stalno izneveravanje očekivanja. Ona ne pokušava da potvrdi autentičnost sopstvenog materijala niti da je dovede u pitanje. Mnogo više je zanima prostor između ta dva pola - mesto na kojem izvođenje više nije moguće odvojiti od života, kao što ni život više nije moguće sasvim odvojiti od načina na koji se predstavlja drugima. Upravo u toj neprekidnoj promeni registara nalazi se osnovna dramaturška logika predstave.
.png)
