Ђорђе: Хвала вам што сте после пробе пред извођење на фестивалу сви остали. Баш ми је драго да можемо да вас имамо све на једном месту, јер је то посебно важно за нас. Већ дуго радим разговoре са ауторима и извођачима за блог, али никад нисам радио колективни интервју. И заправо никад нисам ни гледао представу после које сам пожелео и за коју сам мислио да је битно да сви извођачи имају простор да кажу нешто што желе или ако мисле да је нешто важно што се можда није чуло или видело у представи.
Како се разуме из програмске књижице, ово је архивско-документарно-уметнички рад. И мене сад занима шта за вас значи то и шта вама доноси такав вид рада, као и шта је било најизазовније током тог процеса?
Сања: Ми нисмо знали у почетку да ће ти наши интервјуи да буду искоришћени у представи. Значи, ми смо били припремљени, знали смо да Игор и Милица желе да направе неку врсту архиве нашег уметничког рада и они су донели то нешто и онда као ајде мало причамо, ја сам мислила то је неки почетни материјал, па ће они то да слушају, па ће то можда да их инспирише, али онда смо се сви мало шокирали кад смо чули наше гласове, јер смо свашта причали, били врло отворени, али нисмо знали да ће то тако вербатим да буде убачено. И јесте, ово је један архивско-документаристичко-уметнички процес. По мени, иако нема много везе са овом, потпуно је другачија представа, неки покушај је направљен са представом Тело памти, то је било 2017-те, 2018-те, то су старији људи које сам интервјуисила, па су млади плесачи играли нешто у односу на њих, али ово је доста другачије, ми смо ти који причамо и који смо тај живи архив…
Јелена: Који играмо, и причамо, и све радимо.
И шта је ту за вас било најизазовније? Да ли тај однос према сопственом гласу и вашим вербатим документарним изјавама или то нешто ново што треба да се заправо деси?
Анђелија: Ево, ја могу да кажем, осим што смо причали, ми смо се, кад смо кренули представу да радимо, присећали и наших материјала, плесних материјала из прошлости, давне или скорашње. И онда смо то и употребљавали и, на неки начин, још дорађивали, интервенисали. Мени је то најузбудљивије било у овом раду. Да се сетим неких материјала које сам радила пре 30 година, а сад да их одиграм у овим годинама, са овим искуством, са овим бекграундом итд.
Одличан шлагворт за два питања која сам припремио, а баш на то реферишу. На који су начин функционисали ти ваши радови, ваше праксе и естетике и то што сте годинама уназад радили са Игоровом идејом и естетиком, коју је реализовао у сарадњи са вама?
Анђелија: Не знам шта остали мисле, ја мислим да је врло лако то било.
Јелена: Ја исто мислим да је било лако.
Анђелија: Ми смо само извлачили оно што нам је било занимљиво…
Јелена: … из дубине душе…
Нела: … готово органски…
Анђелија: … а он је то успевао да постави тамо где треба.
Јелена: Свака му част да се бавио тиме баш како се бавио.
Сања: И питао нас је шта, који део нам је најдражи, и он је гледао неке наше снимке, али нас је и питао шта сматрамо да је на неки начин оно што нас најбоље представља или неки део који нам је занимљив из наших радова из неког разлога. Тако да понешто није ни ушло у представу што смо планирали, рецимо он је хтео нешто из О савести, па онда смо то избацили, а онда сам предложила то вртење као нешто што ме прати већ годинама.
Сад бих се надовезао на све то што сте поменули - вртење и О савести, јер било је посебно интересанто док сам читао књижицу место где је овај рад дефинисан као архива у покрету. А познато је да оно што сте Ви, Сања, на неки начин дефинисали и артикулисали јесте есеј у покрету као врста сценског жанра. Шта то тачно подразумева и шта публици нуди форма есеја или архива у покрету у односу на остале плесне или извођачке форме?
Нела: Ја мислим да је ово први пут рађено на овај начин, колико ја имам увида, а стварно пратим сцену. Пре свега, не само идејом да се неки материјали стари покрену и да их ми покажемо и одиграмо, него и видео рад којим се Игор бави. Ја мислим да се скоро нико не бави тиме на тај начин. Бар не овде. То је просто један панкерски пут, тако га ја називам, јер стварно је невероватно колико тај и такав видео сам по себи говори. Користио је наше архивске материјале, а онда је то сам обликово и направили су једну специфичну драматургију кроз коју се све прича. Мислим да је по томе иновативно што се тиче визуелног дела, врло је снажно. А оно што сам ја малопре хтела да кажем, када играм нешто што сам играла са 20 година или мање, некако је баш емотивно - знам шта треба да урадим, не могу то да урадим, али је пронађена нека форма отпора и панка, која је добро профункционисала као нека парадигма за атмосферу на почетку, кроз неку малу историју наше плесне сцене.
Сања: Да, ово је архив у покрету испричан једним врло живим и савременим језиком који нема ни трунке прашине. То је један врло савремени начин, не знам ни сама како бих рекла, у форми рилова, тиктока, свега што је блиско савременим млађим генерацијама. Али и нама. Мени је исто фасцинатно како је Игор успео те наше материјале да, у ствари, преточи у те форме које су тако блиске данашњем тренутку и да је то једна динамична, жива, свежа представа. Значи није нешто...
Јелена: … неке бабе се скупиле, па као... воле да играју. Него стварно нешто играју, и уживају, и “ушивају”. Не да играју, него до јаја. А чича тек (гледају у Бориса)... А чича, о чичи да не причамо.
Борис: Мени је било занимљиво да се, на неки начин, суочим са питањима која су Игора занимала, којима се ми можда нисмо уопште бавили у своје време. Бар не експлицитно. Не питање естетике, него питање неког генералног пропитивања разних тема. И то ми је било интересантно, зато што о тим стварима нисам раније размишљао. А некако... она су постојала ту негде, само ја се макар нисам бавио тиме, да кажем, да имам праве одговоре на његова питања.
Да ли би поделио с нама неко од тих питања које ти је било посебно занимљиво?
Борис: Он се бавио, рецимо, доста квир културом која нама није било тако позната. Мислим, пролазили смо ми ту неке разне фазе, имали одговоре на питања, али у суштини нисмо уопште доживљавали то као некакву врсту проблематике с којом се ми сусрећемо у нашој пракси, макар не на тај начин. Што је било занимљиво, знаш, да мало и о томе нешто размислимо. Али, рецимо, мени је био, враћам се на прво питање, страшно узбудљив тај разговор први са њима (Милицом Ивић и Игором), јер смо били сами. И некако, никада ме нико није питао такве неке ствари. Они дошли са неким питањима и сад ти упловиш у неку своју причу. И ја се сећам да сам се јако потресао кад сам се сетио неких ствари. И расплакао сам се, једва су ме смирили. Мислим, то ми је било онако баш непланирано, и јако су се они узбудили око тога. Заправо, ја можда никада нисам размишљао о томе, и онда сам се суочио са свиме шта се мени догађало у животу везано за плес. Ја, за разлику од свих колега овде са којима сам сада, нисам имао много плесне праксе. Извођачке праксе, заправо. Него сам се бавио разним другим праксама које су ми послужиле касније у животу. Када сам се поново вратио плесу, ја сам се вратио као кореограф. Мислим, нисам имао то неко искуство. И то моје мало искуство су они ипак извукли на површину. Тако да ми је јако драгоцен рад са овим људима и ужасно се осећам блиско сада са њима. А нисмо имали прилике да се раније много дружимо и било што размењујемо.
Сања: Али неки јесу.
Анђелија: Ова екипа се први пут срела у овом саставу. Ја рецимо никада нисам била на сцени са Сањом. Са Нелом исто тако. Нас три (Татјана, Јелена и Анђелија) цели живот радимо заједно. Са Борисом јесам сарађивала, али не овако. Тако да је мени и то јако занимљиво. Јер ипак сцена је нешто врло...
Сања: Борис и ја смо кореографисали заједно једну представу. Криву за Гауса. Тако смо сарађивали и у многим другим приликама. Са Тањом сам радила, са Нелом…
Анђелија: Тања и ја смо се пре 30 година растале на сцени.
Пре 30 година? Када сам ја имао три године, ви сте се тада растале на сцени.
(општи смех)
Борис: Ја их памтим са сцене. Све понаособ, свакога знам. Ужасно су ми биле драгоцене тад кад су биле активне. Ја то никада нећу заборавити. То искуство које сам имао, ја то стално њима причам. Та Тањина сцена са оним кармином… то никада нећу заборавити.
Тања: Дом Бернарде Албе.
Нела: У Реxу?
Јелена: Не у Реxу, овде (у Битеф театру).
Тања: Она “брука” представа која је отворила ову цркву као позориште, и која је нестала. Значи ми немамо снимак…
Нела: Ја сам је гледала. Брука над бруком колико је била добра.
Како то нестала?
Тања: Нема, једноставно нема снимка, то не могу да нађем нигде.
А та представа је отворила Битеф театар…
Сања: Хтела сам да кажем још нешто, ми смо дошли до толико неких спознаја кроз те разговоре. Управо то што је рекао Борис. До нечег чега ни сами нисмо толико свесни. Некако смо испровоцирани да сами промислимо и да стварно сагледамо, из ове перспективе, шта се десило, из ове реалности коју живимо. Тако да је и то било занимљиво, како смо се враћали у та сећења и шта смо све причали.
Јелена: Па да… рад је увек ослобађајућ... Рад ослобађа. То је писало тамо… тамо негде.
Драго ми је да смо се спонтано дотакли још једног од мојих питања а пропо заједничког рада и ваших конекција са Битефом као позориштем или фестивалом. Ето, Тањина представа је, на пример, отворила овај театар.
Анђелија: Сигнум је све три представе које је имао на свом репертоару играо на Битефу у такмичрском делу, а и отворио је Битеф театар јер смо ми овде ушли заједно с Миром Траиловић. И то је нешто што је мени ужасно драго и значајно. Од првог дана, буквално. Још се нису ни представе играле. Ништа.
Тања: Ништа, да, лудило.
Анђелија: И онда је она убрзо умрла, па је дошао Арса Јовановић који је видео потенцијал у нама. И, на неки начин, захваљујући њему, ми смо постали Битефова трупа. Ми смо тада били нешто као Битеф денс компанија данас. Ми смо путовали много. Мислим, то је био државни пројекат на неки начин.
Каква су ваша сећања и осећања у вези с тим периодом?
Тања: Најдивнија. Јер је занимљиво исто да је Арса имао куражи, што кажу, да види неке клинце, он је нас видео у СКЦ-у 1988, тада је била прва премијера наше као трупе, тај Триптих који смо радили, целовечерњи балет, три комада, као Сигнум, једноставно је видео и позвао нас одмах.
Ко је учествовао у тој представи?
Тања: Комплетно цео Сигнум. Дејан Пајовић, Ненад Чолић, Анђелија, Татјана Поповић, Светлана Марковић, Весна Станојевић, једина као глумица, и Татјана Пајовић. То је то, било нас је осморо, Арса је само дао предлог да се ради Дом Бернарде Албе, он је умео интелигентно и лукаво да осети шта би могло да буде бум, и та представа је добила прву награду СИЗ-а за културу, у исто време кад и Неки то воле вруће, у којем смо исто учествовали, јер смо тада били чланови Позоришта на Теразијама.
Анђелија: А то не постоји данас, та награда.
Тања: И то је заиста био бум, то је била највећа награда на годишњем нивоу која се давала неким позориштима, и са тим се ишло и у Мексико.
Нела: А ја морам да кажем нешто, никада са групом нисмо учествовали на Битефу, јесмо на Битеф полифонији…
Али, да, свакако јесте у неком сегменту или програму, на Битеф полифонији, или шоукејсу...
Нела: Али зашто ово причам, ’67. године, моја мама је била преводилац и ја сам пратила од тада, и то је мени фасцинантно да сад играм. Мислим, ја сам зато узбуђена, морам да вам кажем. И сваке године минимум једну или две представе гледам. И више наравно. Кажем, невероватан је тај континуитет који постоји, а сад први пут играм.
Борис: Ја сам радио са Горчином Хамлета, то је била једна од првих представа за коју сам радио костим а да је била на Битефу. Касније сам радио и са Иваном Ашковић представу Сенке, која је такође била у званичном програму. Можда је било нешто још између, не могу да се сетим... и сад као извођач, тако да ми је то некако пун круг.
Анђелија: Тако је, то је јако важно, ми смо генерација која је одрасла с Битефом, и ево резултата. Дакле, дуговечни смо.
Сања: Ево, мени је ово први пут за 40 година уметничког града, да играм на главном програму. Ни моје представе, које сам је режирала, и у којим сам играла, чак и кад сам била у Дах театру, никада нису биле селектоване. Битеф полифонија од почетка, наравно.
Борис: Неко је радио, можда, неко отварање Битефа?
Нела: Ја сам радила. Ми смо радили 3 или 4 пута.
Борис: Ја сам два пута радио нешто, једном и с тобом, Гргуре…
Да, значи, у суштини, ви сте сви ту, некако...
Борис: Битефова деца.
Јелена и Анђелија (готово синхронизовано): Како је то Ћирилов рекао - Битефова деца!
И добро, ако можете да се сетите тих неких тренутака, да ли постоје неке представе, неки људи, уметници, колеге, које сте видели и можда препознали нешто што је вама блиско, вашој идеји тога шта је савремено позориште, или нешто што вас је инспирисало, да сте рекли: е ово је нешто што бих ја... баш бих волео нешто овако?
Анђелија: Па, ево Јелена је радила с Линдзи Кемпом. Линдзи Кемп је био чудо. Ја имам, никако да донесем, једно перо, које је испало њему на сцени у представи. И ја сам га сачувала, ено ми га у свесци. А Јелена је и радила с њим.
Јелена: Ја имам беџ који ми је он поклонио, а имам и лепезу, и шта даље да причам.
Сања: И други који су долазилу су утицали на нас. Один театар, на пример.
Анђелија: Один театар, Пина Бауш…
Тања: Сузан Линке. Катастрофа колико је то било добро. Онда, бутовци кад су кренули... То је било изузетно. Јежија Гротовског нисмо, нажалост, могли да видимо. Онда, кад смо захваљујући Даху ’93. били у Один театру, сећам се да смо у Неца и ја до 3-4 ујутру обневидели претражујући видео материјале. Невероватну архиву имају. Па онда ДВ 8. Они су били супер.
Анђелија: Истер театар се доста инспирисао ДВ 8-ом.
Па и део Мушкарчина, које смо играли на Полифонији, радио је перформанс за отварање такође једног издања Полифоније с Борисом као кореографом, када си нам управо ДВ 8 давао као референцу, сећаш се?
Борис: Наравно, наравно…
Нела: Ја сам то гледала.
Сања: Па, да, Битеф нас је много инспирисао, ова представа је, на неки начин, и архива Битефа, ми кроз наша тела говоримо како нас је фестивал инспирисао да бисмо постали евентуално уметници, ја сам имала 3-4 године кад је почео Битеф.
Борис: Ја сам гледао двоје играча на фестивалу у Пољској, двоје који су радили са ДВ 8-ом, па су они тек после дошли код нас на Битеф.
Анђелија: У ЈДП-у су играли.
Борис: Да, да, али после. Мислим, то је занимљиво, још нека чудна искуства су се ту догађала. Ја сам својевремено радио у Ла МаМи у Њујорку. Упознао сам Елен Стјуарт и радио сам тамо после. Мислим, то су неке ствари које су дошле после оног што је било на Битефу, па то је онда био други неки осећај кад тако неког упознаш а после и радиш с њим. Не само што смо се сусрели и обрели у искуствима која су нам пријала или која смо препознавали, него смо постајали део тог света.
Јелена: Јер ми и јесмо део тог света.
Нела: Знаш шта је још узбудљиво, што смо и кроз Битеф полифонију радећи као тим, почели и ми овде да више радимо заједно и да више комуницирамо.
Тања: А од важних утицаја, поменула бих и театар Спекио Меморие, они су као драмско и експерминетално позориште имали снажан утицај на нас. Често су гостовали овде, Ћирилов их је јако ценио.
Ви сте на овај начин начин делимично већ одговорили на нека од мојих следећих питања. Једно од њих је било како се уопште градила и гради историја плеса на овим просторима, а први део питања се односио на ваше локалне учитеље, менторе и ауторе с којима сте почињали и развијали каријере
Сања и Нела (истовремено): Смиљана Мандукић!
Нела: Ја сам била код Смиље до порођаја, двадесет година сам играла.
Сања: А онда је Нела позвала мене и још моје другарице.
Нела: ‘84. сам направила групу и онда смо играли и ту, и код Смиље.
Сања: Пре тога је постојала клиначка група Театар звук и тело, коју сам основала са Ксенијом Гаћешом, и онда смо играле у Сава центру, Нела нас је угледала и позвала да дођемо код Смиљане и тако се и распала та наша прва група, имале смо 18 година, годину дана је трајала та трупица.
Нела: Три девојчице које кидају!
Сања: И онда смо отишле тамо, а Нела је полако престајала да игра, па сам ја преузимала неке улоге њене, од Весне Милановић итд. И остале смо код Смиљане наредних десет година. Она је најупечатљивији траг оставила јер је двадесетих година 20. века дошла у Београд и она је једна од пионирки модерног, савременог плеса код нас, поред Маге Магазиновић. Оне су започеле тај континуитет савремене игре. Каћа Стојков је исто њена ученица и играчица, Дубравка Малетић такође… сви ми остали смо на неки начин ћерке, унуке, праунуци тих жена.
Анђелија: Јелена, Тања и ја имамо класично балетско образовање, а током живота у Југославији нема с ким нисмо радиле, и Нада Кокотовић… јер ми смо стварно играчи, нема шансе да се сетим с колико смо кореографа радили.
Тања: Али то је стварно специфичан плезир, да радиш с Душаном Трнинићем, Лидијом Пилипенко, Јованком Бјеговић, врх класичног балета…
Анђелија: … а пошто је Југославија заиста била велика, овде су долазили и Словенци, и Хрвати, тако да смо имали врло живу сцену, посебно савремене игре која се у Србији није баш нашироко примила, више је тога било у Словенији, Хрватској…
Нела: Севернија школа, што ја волим да кажем.
Тања: За нас је специфично што смо почетком ‘80их прво хонорарисале у драми Народног позоришта, тако да смо ми имале дрил и од краљевских глумаца у то време, што нас је врло раширило и то драмско искуство је имало огроман утицај на плесачки језик. Сати и сати на пробама, седиш и слушаш индикације за све, гледаш њихов рад, а после дођу и дружења у кафани, и то све с највећим звездама тадашње Југославије, и редитељи и кореографи.
Сања: А ја цели живот алтернатива, само савремена игра, и остало успут наравно, али потпуно други улаз на сцену.
Нела: Много значи ово о чему је Тања говорила. Ми смо 12 година вежбали у Атељеу 212, имали смо једини услов да ту морамо да изведемо премијеру, што је нама било феноменлано, стално смо радили сценски покрет, статирали, обележавали неке њихове датуме, ми као невербални театар, како су нас звали.
Занимљиво је то како сте вас три (Анђелија, Јелена и Тања) радиле првенствено у институцијама, али врло сте биле активне и ван, покретале нешто своје, имале сте дакле неки простор и на тој страни.
Анђелија: Сигнум је постојао и док смо биле запослене у позоришту, и радиле паралелно, то време је било другачије. Арса је имао идеју да нас изместе у Ужице, да тамо живимо и радимо, да се потпуно изолујемо и посветимо само томе.
Јелена: Ма, бежи бре, то је било мало превише.
Анђелија: Па, онда се помињао Сомбор, где сад Сомбор…
Тања: Ја сам одмах избрисала те податке. (Општи смех)
Јелена: Ја сам и на телевизији доста радила, са Петром Слајем на пример.
Нела: Ја сам радила и у Лабораторији…
Анђелија: Али морам да кажем да је мени посебно драго што сам радила и с Борисом сада, јер скоро 50 посто представа, снимања, ми смо играли у његовим костимима, он нас је буквално облачио. То ми је посебно мило што смо заједно на сцени.
Борис: Ја сам, рецимо, Борута Шепаровића срео у Пољској у време када сам се сакривао по фестивалу јер сам се плашио реакције Хрвата на једног Србина који ради ту нешто на фестивалу, а када сам почео да се бавим кореографијом овде, код мене је играла Сања Митровић, после чега је отишла у Холандију и тамо наставила да ради с њим, тамо завршила академију и постала велики редитељ у Европи, и годинама касније Борут је долазио са својим представама, Сања била у жирију. Ти неки животни кругови се раздвајају и спајају на неки чудан начин, захваљујући Битефу такође.
Слушајући вас како причате о временском и професионалном контексту, и могућностима, не могу да се отргнем утиску да су те околности заиста биле повољније него данашње.
Анђелија: Да, другачије време, али и сада има тога, плесачице из Нарондог играју у Битефу, с Битефа и Теразија на телевизији, мешају се, дакле има таквих кретања. И нико нас због тога није нешто осуђивао, као ни оне који су играли само алтернативу. Додуше, једном је Дамир Златар Фреј рекао: „морате да престанете да играте баш свуд“… али то је било то.
Сања: Код Смиље богами није било тако, само “умјетнички” како се она шалила, нема то тезге и зезања.
Јелена: А ми смо много и тезгариле, мало играш овде, па мало тамо, па нешто своје, а и били смо млађи, па…
(Настаје општи метеж у размењивању искустава који се тешко може транскрибовати, али атмосфреа је врло пријатна и помало носталгична)
Анђелија: Али да, другачије време, па постојале су и журке разне, и позориште, и позоришта на журкама… свашта, спомиње се понешто од тога и у представи…
Нела: Али, Анђелија, онда одеш у салу, па останеш минимум 5-6 сати, а сад морају да изађу после пар…
Анђелија: Па, ми смо радили и по 16 сати, али није ни чудо што морају да изађу, јер их на то тера овакав живот.
Сања: И живот, и капитализам. Ово кошта толико, струја, ај' ти плати све.
Анђелија: Потпуно различите друштвене околности.
Какве би то сада друштвене и системске околности могле да омогуће новим генерацијама нешто због чега би био лакши и продуктивнији наш рад?
Сања: Не постоји сцена, не постоји физички простор. Ни Битеф театар није толико отворен као раније за независне продукције… нема сцене где се континуирано могу играти представе, постоје занимљиве продукције које немају где да остваре континуитет.
Тања: И сад већ чувена тема која се помиње на свим протестима, један посто и мање за културу, са свим проблемима конкурса и слично…
Анђелија: Мислим да је у овом случају данас највећи проблем у држави која нас не види, ми за њих не постојимо, и то не само савремени плес и игра. Погледајте класичан балет Народног позоришта, распада се! Држава не види игру као некакав медиј с којим може много тога. Јелена и ја смо учествовале у свету, не само по Југославији и то на државничким сусретима, јер су схватали шта то значи, а ово сада - не постоји, све се завршава на томе да оваквој држави од плеса изгледа требају само плесачице око шипке…
(Настаје други талас разговора који се тешко може транскрибовати)
Сања: Без систематске подршке државе стварно не може ништа, на крају крајева, и да се зна где иду паре пореских обвезника - не у небулозе, него у нешто смислено.
Многи од нас, углас: То су наше паре, ми смо ти обвезници и сл.
Нела: Мени као најстаријој, јако је чудно што и кад се поставе или оформе неке групе, онда оне затварају просторе, физичке просторе у којима могу и други да раде, на државне и градске институције културе пре свега мислим…
Сања: Није ствар ни у томе да не постоји мултифункционални простор, већ не постоји простор за савремену игру, нема физичке сцене која би могла да има репертоар који би се неговао и развијао, гранао, у који би држава улагала, где би људи могли да раде уз техничку и продукциону подршку, а можда и за неке хонораре. Јер некада није било проблема ни са публиком, нама су биле организоване посете, школе долазиле.
Нела: Није било проблема ни са ловом.
Сања: Ни са ловом.
Тања: Стао је и Пети спрат у Народном, а то је била супер идеја и феноменалан простор.
Борис: Институције су биле отвореније, ми смо играли у Петој гимназији и причали с тим ученицима тамо, шта они ту виде, како разумеју… и зато мислим да је јако важно што се десила ова представа која прича о некој историји која не постоји, која је избрисана. И постоји доза неког страха шта смо то ми, шта ми то радимо, пре свега из недоступности, из незнања.
Анђелија: Борис и ја смо били на балетском такмичењу у комисији, и том приликом питали људе где ће сви ти млади који завшавају савремени, где ће кад заврше школу? - Па, с вама. То је био одогвор. И ја помислим, чекајте, дете да изађе из школе и одмах да нема 'леба да једе. Па то је стварно неозбиљно од државе која троши паре да би школовала децу и наравно да они онда одлазе, јер овде немају где. Али за тај простор морају системски сви да се боре, за тај макар један простор, од балетксих школа, преко нас, до плесних трупа и организација. Ја сам од четири године док сам била председник УБУС-а, три провела у Министарству на разговорима, тамо нас људи гледају као луде, једноставно - не виде нас.
И шта бисте на крају ви могли да кажете младима, шта су ваше жеље или поруке за тренутне и будуће ауторе и извођаче на савременој плесној сцени?
Анђелија: Да издрже по било коју цену, а ипак је на нашој генерацији да се изборимо за вас и неки простор. Е сад да ли је то могуће, нисам сигурна, али без простора нема ничега, све ће се још више распадати, ви ћете одлазити и знамо наставак.
Сања: Јесте, без базе и подршке ништа. Надам се да ће ова представа да инспирише неке младе људе и укаже да се како-тако ипак може и мора истрајати у овом послу. Било је разних ситуација, али ми смо још увек ту и ево нас на сцени, и играмо.
Анђелија: Играмо, што је најлуђе.
Нела: Ја обично студентима говорим: пливај, видиш оно мало острво, далеко тамо, има много да се плива, сморићеш се сигурно, али пливај, пливај и у једном тренутку ћеш да дођеш до њега. Упорност и нема шта.
Тања: Има још једна стварчица. Откад смо почели да ово радимо размишљам о томе - нужност размене. Поставља се и у представи питање које је ваше формално образовање, само ми прође кроз главу да смо ми учили на живим примерима, ми смо с толико њих радили, ми смо само радили, потпуно другачија врста материјала, меса, ткива које ти добијаш. Штета је што овде нема тога довољно. Имам утисак да они нас недовољно користе, не користе нас млади, неки су нас први пут видели сад, не постоји архива дакле, људи, бре, користите нас! То ће да умре, упарложи се и трули ако ником не дамо, ако не разменимо даље, реципрочно дељење, то фали овом нашем играчком, па и културном универзуму уопште.
Анђелија: Ја сам радила с пуно младих, мислим сад ни они нису више тако млади, Исидора Станишић и цела та генерација, па и мало млађе, Милица Писић, додуше ни она није више тако млада, сви су порасли… (смех) Доста смо ми као Истер сарађивали с њима, а са најмлађима се просто не срећемо, немамо ни где…
Тања: Али зато је важно да се с времена на време направи нешто као ово, не мора то да буде ништа гламурозно.
Анђелија: И школе, нама су у школу доводили разне људе, од Линдзија Кемпа до кинеског балета који су били монструми, али су људи пролазили; и слали нас на БИТЕФ, и свуда…
Борис: Ја сам имао прилике да радим и са најмлађим људима који су сада на сцени и доживео сам јако лепу енергију, постоји воља, жеља, узбуђење, капацитети који могу то да изнесу, и врло су радни, и организовани. И ја верујем да ће они наћи простор за себе, ако наставе да раде тако, јако бих волео, за разлику од нас који нисмо успели да стекнемо тај простор, да они искористе сваку шансу.
.jpg)