Фото: Тања Дробњак
Фото: Тања Дробњак

Пре 57 година осећао сам да се нешто неопходно догађа, што мора да се деси. Иницијални одбор нисам осећао званично. (Поред Бора Драшковића, одбор и жири 1. Битефа чинили су: Предраг Бајчетић, Дејан Чавић, Јован Ћирилов, Љубомир Драшкић, Борислав Михајловић - Михиз, Слободан Селенић, Мира Траиловић, Млађа Веселиновић)

Оно што смо назвали тенденције или ново позориште, постојало је у ономе чиме сам се бавио од самог почетка:  Моја дипломска представа је Јонескова Ћелава певачица, па онда Рашниране ципеле… Као студент написао сам драму Рашниране ципеле коју је 1958. поставио Мирослав Беловић, редитељ, чија ће представа бити у програму 10. Битефа. Диван редитељ, али исто тако врло жесток радник. Победили смо на конкурсу и отишли на гостовање у Пољску. На путу Београд - Варшава, у возу, нашли смо неки вагон без купеа, наравно путнички, и ту је обављена генерална проба. Прозори су били отворени, у том протицању излазе пејзажи. Празни простори и мириси путују с нама, мењајући се. То је оно што смо касније мислили о празном простору, о коме је Питер Брук говорио. Питали се  шта је, како, где је.

Током наше пробе, путници су пролазили кроз наше мизансцене тражећи свој купе. На станицама смо и даље пробали, али су нас сада гледаоци гледали кроз прозор и чудили се. Наравно, нисмо имали појма о неком новом позоришту, али заиста у другим неким пределима, промењен је појам простора у мом поимању позоришног збивања.

„Точкови су ми на стопалима. Поглед ми је упрт у кров, а вагон га заправо и нема - уистину видим светлећи спомен - плафон. Сви чланови Академског позоришта, сваки има свој, друкчији од осталих, израз на лицу, сваки од њих на лични осебујан начин прати пробу Рашнираних ципела на точковима.“

(Одломак из текста: РАШНИРАНЕ ЦИПЕЛЕ - о веку актера драмске дружине са светлећег плафона Бора Драшковића, објављен у књизи Повест о позоришним верницима каквих више нема, аутора Владимира Цвејића)

Као студент сам асистирао Миленку Маричићу на представи Осврни се у гневу и тај наслов је био мото понашања.

Бекет је један од писаца ког сам читао током студија. Онда сам у Сарајеву радио прве представе. Између осталог, Гогољеве Мртве душе, које је драматизовао Меша Селимовић према адаптацији Артура Адамова. Адамов је уз Бекета и Јонеска један од најзначајнијих људи који су покретали цело позориште.

1960. Народно позориште, Сарајево. „Мртве душе" (Гогољ/Адамов), режија: Боро Драшковић
1960. Народно позориште, Сарајево. „Мртве душе" (Гогољ/Адамов), режија: Боро Драшковић

Они су ослободили Антонен Артоа из тамнице, душевне болнице. Адамов је био у Сарајеву на премијери Мртвих душа, слушао сам га: без Артоа не може се замислити ни један разговор о савременом позоришту. Чуо сам све од човека који је био близак с њим и који је то претварао и у теорију и у филозофију, некакав облик најинтимнијег односа са људима и наравно, у праксу, професију.

Тадашње Сарајево није ово што је сада, где је Харис Пашовић, мој студент, Никитин колега, основао Академију по узору на ону коју је похађао. Основао је светско предузеће EastWest Centar Сарајево, а до тада је тај град углавном познат јер се ту десило убиство Фердинанда.

Из Сарајева сам отишао када је стигао позив да режирам у Југословенском драмском позоришту. Директор је Бојан Ступица, изванредан редитељ.

Видети Иву Андрића на својој генералној проби - какав доживљај!

Моја прва представа била је Сартрове Прљаве руке (1966.)

Рекао сам Бојану: радим како осећам, и ја сам то урадио, како се чинило Београду - друкчије.

Настала је велика гужва.

У то време, 1967, у Европи је био Раселов суд који су основали филозофи, Бертранд Расел из Лондона и Жан-Пол Сартр, и Владимир Дедијер, публициста, пријатељ Љубе Тадића, глумца.

У представи се побуни млади јунак кога тумачи Миша Јанкетић: треба да убије Љубу Тадића, политичара са којим се не слаже.

На самом финалу иде ка излазу и виче „Нисам употребљив!“, пуцају на њега, он се окреће и пада, настављају да пуцају и онда, оно што нема код Сартра: хоће да се напије воде и некако дође до чесме, отвори славину, међутим, тада клоне. Последњих десетак секунди, цури вода и само се чује то после пуцњаве. То је представа која се свима чинила да је модерна и друкчија.

Последњи призор у представи „Прљаве руке", Миша Јанкетић
Последњи призор у представи „Прљаве руке", Миша Јанкетић

Политичари су се љутили, а Влада Дедијер је то све препричао Сартру и Раселу. Тако да је била велика битка између оних који воле представу и политичара. Један високи политичар долази други пут на представу. Каже ми: „Како мали Сартр замишља политику.“, а ја мислим: па што сте други пут дошли на ту представу ако је тако.

Моји разговори са Миром Траиловић, Јованом Ћириловим и другима утицали су да се ствари покрену. Ми смо постали људи иза 1. Битефа, а и то постаје озбиљно. Између осталог доделили смо награду Гротовском, кога сам познавао из Пољске, где сам се тих година оженио Мајом.

Већ сам тада припремио филм. Код Анджеја Вајде сам завршио школу (У Пољској је био асистент Кавалеровичу). Истовремено радим Када су цветале тикве. Ту долази до катастрофе која се не дâ препричати. (Те 1969. представа „Када су цветале тикве“ склоњена је са репертоара ЈДП-а после четири или пет извођења, на један врло чудан начин. 

Деценије су прошле. „Заиста сам узбуђен. Био сам једном у овом позоришту, имао сам промоцију једне од мојих књига -  некако, као да ме нема…“ - рекао је Боро Драшковић, кога дочекују громогласним аплаузом на отварању 57. Битефа где држи говор који почиње насловом: ЕФЕКАТ ЛЕПТИРА)

Миша Јанкетић и Љуба Тадић у представи „Када су цветале тикве"
Миша Јанкетић и Љуба Тадић у представи „Када су цветале тикве"

(Почетак представе је сцена у којој Миша на мотору из хинтер бине јуриша ка просценијуму и зауставља се малтене пред главама публике у првом реду партера. Та силина којом вози и зауставља се, редитељу је био адекватан приказ носталгије са којом јунак посматра дом)

Битеф је порастао, ту је био и Питер Брук, сви велики редитељи, Вајда, да не набрајамо.

Моја друга представа у Југословенском драмском је отишла даље од Сартра и многи су сматрали, цитираћу одличну новинарку, госпођу Борку Голубовић Требјешанин, новинарку Културне рубрике Политике и председницу жирија Политикине награде за најбољу режију на Битефу: „многи сматрали да је одатле почело ново позориште“. Ја сам тада напустио позориште јер је представа забрањена. А и од Битефа сам се некако удаљио. С времена на време су ме звали да будем поново у жирију. Било је то природно, долазио сам са супругом, занимало ме је…

Супруга Маја ме је подсетила, када је био 1. Битеф становали смо код велике пијаце. У дане Битефа, та пијаца је изгледала као рајски врт: исечене лубенице, разно воће, пуно људи,  мириси који се шире као да иде воз препун плодова, обиље и машта, а то се увече добија на Битефу.

Веза природе и Битефа: Као што је природа неуништива, бесконачна, неодгонетљива, тако и Битеф може да се одгонета, и мада је сада 57. пут, бесконачан је.

Био сам побуњен млад човек 60их година, свет се мењао, није могло друкчије. Све што сам гледао код великих редитеља, тако је, да једино тако може да буде. Било је то позориште које се противило. Требала је велика енергија коју су Мира Траиловић и пријатељи уложили за Битеф. Али, то не може другачије заиста. Почело је јако добро. Сви су се одазивали, ма кога год сте звали.

У животу као и у шаху, основна ствар је сукоб, као и у позоришту, у филму и уметности уопште. Када говоримо о основним ситуацијама то су промена и сукоб. Једноставно, ако је неко на позорници млитав, нећете га гледати. У шаху ће изгубити партију, а у животу га све напада.

(Боби Фишер, велемајстор шаха, играо је са Бором партију у Сарајеву. Судбоносни сусрет у хотелу Европа, омогућио је да редитељ 1973. сними са њим документарни филм Парадокс о шаху, као и више ТВ филмова у Фишеровој земљи, Исланду /ТВ портрет нобеловца Халдора Лакснеса, Похвалу Исланду, Интервју са председником Исланда/)

За отварање Академије уметности у Новом Саду 1974. дошао је Питер Брук, просто смо навикли да смо свет.

Првих девет година Битефа је пројурило и одједном је тај београдски нови театар постао 1976. на 10. Битефу Театар нација. Постало је чудесно и заиста није могло другачије, као што и некад оно што не треба, не може другачије. Видели смо тада све што се могло и требало видети.

Плакат 10. Битефа
Плакат 10. Битефа

(Из уводника каталога 10. Битефа: ТЕАТАР НАЦИЈА И ДЕСЕТ БИТЕФА, подсећамо се на текст који су писали Мира Траиловић и Јован Ћирилов: „Као у неком позоришном комаду, Битеф преузима септембра 1976. године улогу Театра нација. Театар нација, који се од прошле године отиснуо из Париза, у коме је основан и почео свој узбудљив живот глумца-луталице у Варшави, ове године се у септембру зауставља у Београду. Оба фестивала настављају да трагају за новим тенденцијама које су се јављале на прелазу 60-тих и 70-тих година нашег века. По позорницама, слободним просторима, спортским халама и улицама Београда скупљаће се публика нашег града и свих градова света да виде глумце из блиских и далеких земаља привучена звучном титулом Театра нација.“)

За представу Антигона у Њујорку, писац Јануш Главацки (дошао је у Будву из Варшаве) и рекао: „нема боље у свету“. За ову представу 2000. године на 34. Битефу сам са Мајом нашао простор на Калемегдану, рупе у којима спавају бескућници који су пристали да се појаве и играју у представи. Није се десила. Једина није изведена за све године Битефа. Најављена у билтену, киша је била разлог отказивања. Нисам могао да верујем, после 30 година сам имао поново представу! Поново сам се осећао, па чак и горе, као кад су забранили Када су цветале тикве.

„Антигона у Њујорку", режија: Боро Драшковић
„Антигона у Њујорку", режија: Боро Драшковић

Као млад нисам имао од чега да живим, прихватио сам Академију и то је велики и срећни део мог живота. Напросто, као благостање попут поменуте пијаце са воћем. Ту сам са изванредним младим људима.

Стално радећи, научио сам да класа није само група људи - сваки млади човек је у њој посебан. Никита и Харис, постали су професори и имају сада своје класе и своје академије, као и мој студент глуме, Борис Исаковић који игра главну улогу у филму Вуковар, једна прича… Борис Лијешевић, професор, Маријана Прпа Финк, професорица.

Филм Живот је леп, хтели су да склоне. Јавио сам се Вајди у Варшаву и он ме је саветовао да узмем копију филма како год знам и да дођем. Првим возом прошверцујем се и Вајда погледа. Његова реакција: филм шаљемо у Венецију, ништа да не бринем... И стварно, тамо је Соња Савић добила главну награду.

Венеција: Редитељу прве представе Ћелава певачица Јонеско пуни главу субверзивним идејама. Бити самом себи авангарда! Не без ироније наследио сам његову амбицију. Као члан фестивалског жирија и Јонеско је високо оценио последњи мој филм Вуковар једна прича.

Маја са мном сарађује (костимограф је и сценариста), све што треба, моја супруга. Путовали смо много са филмовима.

Са мојим првим филмом Хороскоп био сам и у Аустралији. Та путовања су ми отворила свет друкчије… Стално у вези са Битефом, све везано.

Гледао представе домородаца о чему сам писао у књизи Узводно пливање и за мене је то морало бити на Битефу кад-тад (Представа Староседеоци била је у програму 14. Битефа 1980.) Гледате у Паризу Махабхарату Питера Брука: апсолутно представа за Битеф. (Филмска верзија је представљена на Битефу 1990.) Галеб који се играо на Фрушкој гори…

Недавно је Никита Миливојевић радио у Грчкој Персијанце у мору са публиком-путницима о којима саm слушао: Есхил и стварност. 9. Битеф који је имао назив: „Између мита и стварности” (1975). Еурипидова Алкестида се жртвује за свог мужа, владара Адмета, умире уместо њега. Написао сам трагикомедију Јеловник (1975) у којој владар-људождер Адмет хоће да се за њега жртвује цела земља.

„Путовање у пределе душа: Персијанци", фото: Арис Камаротос
„Путовање у пределе душа: Персијанци", фото: Арис Камаротос

(„Представа сачињена од елемената вечности" /Евгенија Мигду, NЕWS 24/7/, није показана на Битефу 57, али јесте у сањарији Театар света /Theatrum Mundi/)

Не бих сада залазио у детаље, али важна је веза коју имам са Битефом: учите и да гледате, представе су ми се увек чиниле вишезначне. Истински комад има сваки смисао.

Све је повезано са свим.

(Кинеска пословица, цитирао је Боро Драшковић.)

Пробали смо све односе, а нисмо дошли до краја: однос гледалаца-глумаца, гледалаца-редитеља, гледалаца-града, гледалаца-државе и увек је представа долазила где смо ми, уз изузетке, када се то мало измести. Међутим, сада када сам слушао о изузетним Персијанцима, представи која не може да дође овде јер са гледаоцима плови у Саламину где се одиграо велики сукоб Грка и Персијанаца и потопљене су њихове лађе - однесене у Дионизијево светилиште да би победници са њих гледали поражене.

Редитељ Никита, сада све мења, писац, мит, класика и данашњица… Хор стараца претвара у младе људе, што је чудесно… Ми смо играли Галеба у мору, путовали смо и увек се за представу нађе други простор. Међутим, има тих представа које сам гледао у Африци, па када после дођу овде, то је другачија представа…

Можда је идеја на ивици утопије, али у ствари, природно би било да гледалац, исто тако свети гледалац као што је глумац, свети глумац (по Гротовском), требало би да понекад иде и на ходочашће до представе (на пример на Персијанце): два или три авиона то је онда права представа на којој је истински, посвећени гледалац.

На крају крајева, можда је јефтиније да се на такву представу путује, као што и редитељ своју публику води на брод да плове. Све је то тада другачије, јер онда и гледалац плови тим политичким празним простором, а глумац иде стазом предака и то је нешто потпуно ново. До тога мислим да ће Битеф доћи (мада и овако има тешкоћа), али ходочашћем публике ствара се нови посвећени круг гледалаца-глумаца.

Ваша деца или деца ваше деце, ићи ће и на Месец да гледају представу

(предс)казао нам је Боро Драшковић на отварању 57. Битефа.

Са Мајом сам срео Армстронга, првог човека који је ступио на Месец, и он нам у шали каже: „Горе нема ништа. Празан простор.“

Ствари се напросто припремају, али једно је сигурно, позориште не може до краја да се одгонетне, тајна је као и сам живот. Не треба да престанемо да га одгонетамо.

Стално се питамо: како тако много позоришта, а толико рђав свет, никада гори! Никад гори…

Моји студенти, играли су представу у Атељеу 212, када су се одједном чуле сирене. Неко каже: Зар не чујете, почиње бомбардовање! Почело је: Америчке бомбе избациле су нас из позоришта и америчког комада. Ми из зграде Метропола гледамо како Панчево гори. У Дневном телеграфу имао сам рубрику „На ивици“ код уредника Славка Ћурувије, кога су убили на улици. Његова ћерка била је мој студент. Срео сам се са њом на сахрани изнад раке. Шта се још може десити тој девојци, а и нама самима...

Долазили смо на МЕСС у Сарајево, Харис нас је замолио да се не разилазимо, његова је мајка скувала ручак за целу класу глумаца и редитеља. Сви су се угурали у његов стан. Никад нећу заборавити тај ручак. Имао сам осећање као да ми је мајка жива... Живот је преплетен, стално се мења, различит, али ипак толико позоришта, а толико мало правог живота? Међутим, уверен сам да би живот био још гори да нема позоришта и да нема уметности. Напросто, то је ствар природе или Свевишњег.

Осећам Битеф, не зато што имам носталгију, него је тај фестивал заиста као свечаност, молитва. Гротовски је, као и његов придев свети, тумачен и као  човек који искрено дође на представу, и то на праву представу, а у животу склон је и да се жртвује. На представи мора да осети нешто што не може да протумачи.

Заиста је у питању светковина: Београдски театар, Театар нација, па ускоро, мењајући се - Театар света. Никако театар утопија.

Где год да идемо, гледамо представе. Не могу све да дођу на Битеф, али тај велики свет постаје укрштеница позорница - као што је и живот једна целина, може се сећи на делове.

Сваки пут када идете, ви сте на Битефу.  Битеф у ствари понекад дође, некоме ћете рећи шта сте гледали, можда ће та представа доћи и још боље, неки ће отићи тамо да је гледа. Заиста ће се показати Театар света јесте Битеф, знао он то или не.

Шта је критеријум да једно позоришно дело носи епитет битефовско?

Видите, на то бих питање могао боље да одговорим са представом или филмом, него да се изразим речима. Веома је компликовано, неко унутарње, дубоко осећање. Прво време Битеф је једна велика група пљувала и псовала, али друга група га је бранила, па и ја помало, са осећањем да га не браним довољно оштро и довољно јасно и убедљиво. Критичари и писци, Мухарем Первић, Слободан Селенић, умели су добро да тумаче догађаје. Неке ствари не могу да се протумаче, али тачно их осећате. Као што се згрозите када видите да нешто није битефовска представа и нећете да је тумачите, него окренете леђа, немате времена за то. Што се тога тиче, имамо све образованију публику. Питање колико се она мења, колико се само позориште мења, колико се мењају они који раде у њему, а на крају крајева, заиста мислим да се и наша држава донекле променила. Можда не толико уз позориште, али уз све што се дешавало, верујем у публику која се све више љути на електронику. Битеф, колико га и Ви и ја хвалимо и колико га Никита подиже, може се злоупотребити као и сам људски живот. Стално покушавамо да се протумачимо: Ко смо. Живот и свет су се променили. Поменули смо Бекета, који покушава да сам себе и свој комад протумачи, а који су одиграли многи и сви га покушали протумачити. Чак су Чекајући Годоа одиграли као прву представу после 150 година постојања у затвору Сент Квентину. Свет је компликован, али све треба покушати видети, протумачити, памтити, разговарати, мењати, а најпре себе...

У Вашим књигама Речник редитеља и Дневник повратка пишете о појму идентитет редитеља и описујете да се код редитеља он мења у раду на свакој представи. Шта је то што узрокује променљиву природу идентитета?

Промена је једна од главних људских ситуација природе, ситуација свих професија. Напросто је све у промени и све је у међуутицају, све утиче.

У Југословенском драмском позоришту пред отварање 57. Битефа: Боро Драшковић и Никита Миливојевић. Фото: Јаков Симовић
У Југословенском драмском позоришту пред отварање 57. Битефа: Боро Драшковић и Никита Миливојевић. Фото: Јаков Симовић

Све ствари међусобно делују једна на другу. Не може другачије да буде. Ви не знате, али осећате да мењате ствари. Једино је најтеже себе променити. Синхроницитет је неизбежан, то да све делује на вас.

ЕФЕКАТ ЛЕПТИРА: „Лептир трепне крилцима на Мадагаскару, у Београду почиње бура, макар на позорници.“

(мисао је Боро Драшковића из говора на отварању 57. Битефа)

Особина људског испољавања, што је и глумачки посао, као и редитељски и пишчев и Битефа је да испољи и покаже. Међутим, ако није довољна енергије у тој потреби, ствари се гасе и онда представа није битефовска. Данас је све брзо, а треба дати све од себе и сво време: наћи формулу. Некада не можете да се сетите једне речи, али се сетите сутрадан или кроз три дана, а баш она вам треба да створите форму. Данас су сви у рату један против другог, посебно када се дели новац. Када нема довољно средстава за фестивал или представу, и гледалац оклева, радије би гледао нешто друго. Не може се поставити питање шта радиш када ништа не радиш.

Огромна је ствар то што су људи који чине Битеф урадили за ових 57. година, са знањем и данашњи тим са одговорношћу неће да изда то што су давно започели њихови истомишљеници. Увек помињемо те велике људе који граде свет. Има финих и пристојних људи.

 

Слике у галерији:
1. Воз у филму Хороскоп (1969., режија Боро Драшковић); 2. Афиша премијере; 3. Иво Андрић у ЈДП-у; 4. Боро и Маја; 5. Питер Брук на Академији уметности у Новом Саду; 6. Непријатељ народа (Ибзен), Народно позориште Београд, 2002. године: Нада Шаргин, Миша Јанкетић, Александра Николић. Адаптација: Маја Драшковић, режија: Боро Драшковић; 7. Плакат за филм Живот је леп; 8. Плакат за филм Вуковар једна прича; Ежен Јонеско