Погледајте видео представе
Погледајте видео представе

Реч селектора

За представу Соло (копродукција љубљанских СМГ-а и Маске) не важи латинска изрека номен ест омен, јер у њој наступа четворо извођача, па очито није - соло. Међутим, њено полазиште одговара наслову јер је било „солистичко“, сводило се на лично професионално преиспитивање редитељке Нине Рајић Kрањац, њеног положаја у послу којим се бави, те словеначких позоришних околности. Иако су и остали учесници у представу унели своје материјале (те је можемо третирати као облик devised theater-a), она, ипак, има тај аутобиографски карактер, чему пресудно доприноси чињеница да сама Нина игра у представи (и то врхунски). И њена и игра других извођача (професионалних глумаца) врло је слободна, импровизаторска, перформерска, телесна, уз честе жанровско-стилске промене. Kао и стил игре, и теме ове лудичке представе су разнородне и несистематизоване, али, ипак, доминира осећај тескобе коју једна млада и успешна жена осећа у малој средини и „мушком послу“.

О представи

Соло је пројекат у ком се редитељка и глумци срећу кроз импровизацију. То је покушај да се од наговештаја креира догађај, полазећи од питања шта то значи бити сам. Чему позориште, чиме се оно бави, како кроз ове сусрете променити начин размишљања о њему? То је, такође, и покушај редитељке да у средиште интересовања стави и проучи саму себе. Да себе начини и субјектом проблема и његовим катализатором. Овај догађај, који сваки пут изнова настаје, може бити резултат сталне потребе трагања за значењем.

О ауторки

НИНА РАЈИЋ KРАЊАЦ (1991) привукла је пажњу јавности још као студент, посебно поставком 1981 (2014) Симоне Семенич, која је постала врхунац те сезоне, а такође је награђена и Шелиговом наградом на Недељи словеначке драме. Њена прва професионална представа Говор птица (Глеј, 2015) донела јој је награду за најбољу младу редитељку на МЕСС-у, а глумачкој екипи за колективну глуму. Године 2017. је магистрирала позоришну режију под менторским вођством ванредног професора Томија Јанежича, с којим је радила као асистент режије на неколико представа у иностранству (у Русији и Шведској). Њена прва институционална представа била је Kорунов Саветник у Местном гледалишчу у Љубљани, 2016. Од тада је режирала у већини словеначких институционалних позоришта, а њене представе су уврштене у програме водећих словеначких фестивала на којима су често и награђиване. Само ове године добила је награду за најбоље извођење на Недељи словеначке драме за Соло, а њени Пожари (Incendies) по тексту Важдија Муавада (СНГ Драма Љубљана) освојили су награду по одлуци жирија на Борштниковим сусретима.

Изводи из критика

Публика се овде придружује свим претходним стварностима, те естетику политичности личнога изврће у политичност јавног, притом у скоро четворосатном догађању успева, упркос претходним песимистичним предвиђањима о смислу позоришта, да подбоде колективно савезништво о нужности позоришта, и то управо сада, у овом времену, у време ове владе, у време овог вируса.

Зала Добовшек, Неодвисни

 

Kао да је Соло љубавно писмо упућено театру, гледаоцима, актерима и приврженицима који су обликовали уметницу Рајић Kрањац и довели је до тачке где се данас налази. С  критиком позоришта, преиспитивањем његовог смисла и декларацијом песимистичног осећања немоћи да се позоришним догађањима не може ништа битно мењати, она истовремено остварује позоришну утопију која сама себе претвара у антиутопију и на тај начин постаје јасан израз оданости позоришту, ма какво оно било.

Брина Јемчек, Радио Штудент

 

Соло Нине Рајић Kрањац је више од представе. То је искуство. То је вожња. То је гозба. То је четворочасовно „јеби се“ театарском чистунству. […] Оно истражује само себе, критикује само себе, ужива само у себи, али је, истовремено, у огромној мери ослоњено на сарадњу, на живо искуство, хаотично и сулудо и предивно и потресно. [...] Тешко је артикулисати општи утисак о овом делу, оно је и путовање, и вежба издржљивости како за извођаче тако и за публику (пише да су раније извођења трајала и по шест сати и била бих спремна и на то), и заједничко искуство, оно дословно храни своју публику. Изузетно је позоришно и невероватно узбудљиво. Јебено узбудљиво. Позориште је жива уметност и екипни спорт, као чин поверења и ризика, даха и зноја, рањивости и изложености, хаоса и катарзе.

Наташа Трипни, SEEstage