Pogledajte video predstave
Pogledajte video predstave

O predstavi

U svom autobiografskom romanu Istorija nasilja, u kom rekonstruiše jednu traumatičnu noć, francuski pisac Eduar Lui stvara delo lične prirode koje, istovremeno, predstavlja i dubinsku društvenu analizu sazrevanja, žudnje, migracija i rasizma. Kroz razne reakcije na zločin koji je počinjen nad njim, on ukazuje na društveno potisnute oblike nasilja - rasizam, homofobiju i opskurnu moć struktura čvrsto usađenih u temelje društva. Reditelj Tomas Ostermajer je, zajedno s piscem Eduarom Luijem, adaptirao roman za pozorišno izvođenje.

 

O autorima

EDUAR LUI (1992) rođen je i odrastao na severu Francuske u siromašnoj porodici koja je primala socijalnu pomoć. Siromaštvo, rasizam i alkoholizam, problemi sa kojima se suočavao tokom detinjstva, postaju primarna tema njegovih književnih dela. Završio je EHES (Visoku školu društvenih nauka) i postao prvi u porodici koji je stekao visoko obrazovanje.

Godine 2014. objavljuje prvi roman, Edijev kraj, koji, uprkos tome što je izazvao kontroverze zbog načina na koji prikazuje radničku klasu, u Francuskoj postaje bestseler i biva preveden na više od 20 jezika. Svoj drugi roman, Istorija nasilja (Histoire de la violence), Lui objavljuje 2016. godine. Ta autobiografska rekonstrukcija događaja tokom Badnje večeri 2012, kada je silovan i zamalo ubijen, kao središnju temu ima cikličnu prirodu društvenog nasilja koje neprekidno rađa novo nasilje. U autorskom tekstu Zašto moj otac glasa za Le Pen, koji je 2017. objavljen na naslovnoj strani Njujork tajmsa, Lui zastupa stav da uzrok za porast popularnosti nacionalistički i desničarski orijentisanih političara među radničkom klasom i siromašnim slojevima Francuske treba tražiti u izmenjenim prioritetima levice. Godine 2018, on objavljuje svoj treći roman, Ko je ubio moga oca, u kom dalje razvija tu temu.

Lui stvara pod snažnim uticajem sociologa Pjera Burdjea, ali i pisca Vilijama Foknera, što se ogleda u činjenici da je jezik njegovih romana često prožet svakodnevnim govorom.

TOMAS OSTERMAJER (1968) završio je režiju na Ernst Buš Akademiji dramskih umetnosti u Berlinu. Od 1996. do 1999. bio je umetnički direktor pozorišta Baracke pri Dojčes teatru u Berlinu, gde je režirao veliki broj uspešnih predstava, među kojima su Noževi u kokoškama Dejvida Harouera (dobila 1997. nagradu Fridrih-Luft), Šoping & Fejking Marka Rejvenhila (1998), Disco pigs Ende Volš (1998), i mnoge druge. Pozorište Baracke je 1998, pod njegovim umetničkim vođstvom, nominovano za titulu Pozorišta godine. Poslednja predstava koju je režirao za Baracke pri Dojčes teatru bila je Suzuki II Alekseja Šipenka (1999), nakon čega postaje stalni reditelj i član umetničkog vođstva pozorišta Šaubine. Uporedo s radom u tom pozorištu, Ostermajer postavlja niz predstava u drugim pozorištima i na festivalima, među kojima su Brak Marije Braun Rajnera Vernera Fasbindera (koja 2008. ulazi u selekciju pozorišnog festivala Teatertrefen u Berlinu) i Susn Herberta Ahternbuša (2009) za Minhener Kameršpile, za Edinburški festival postavlja Devojku na sofi Džona Fosa (za koju 2002. dobija nagradu „Herald Ejndžel“), u Burgteatru u Beču Ibzenovog Graditelja Solnesa (2004), u pozorištu Vidi u Lozani Galeba Antona Čehova (2016), a u Komedi fransez u Parizu Šekspirovu Bogojavljensku noć (2018).

 

Godine 2004, Ostermajer biva imenovan za umetničkog saradnika Avinjonskog festivala, a 2009. biva odlikovan Ordenom umetnosti i književnosti u rangu oficira, da bi 2015. bio unapređen u rang komandora. Od 2010. do 2018. predsedavao je nemačko-francuskim Savetom kulture.

Tomas Ostermajer je režirao više od 50 predstava koje su gostovale širom sveta, a 2011. dobija nagradu Zlatni lav koju dodeljuje Venecijansko bijenale, za svoj celokupan opus.

Trenutno je na mestu predavača na odseku režije Ernst Buš Akademije, a od 1999. stalni je reditelj i član umetničkog vođstva berlinskog pozorišta Šaubine.

Na 37. Bitefu 2003, njegova predstava Nora u produkciji pozorišta Šaubine am Leniner plac osvojila je Nagradu Politike.

Istorija nasilja (2018) njegova je 37. režija u tom pozorištu.

 

Izvod iz kritika

Čak ni ovaj drastičan pristup ne izaziva tarantinovski jeziv efekat, već prikazuje tužan napad besa i nemoći. Ako se u pozorištu može govoriti o istinitosti i stvarnoj angažovanosti po pitanju društvene nejednakosti, onda je to svakako prisutno u postavkama Tomasa Ostermajera.

Peter Laudenbah, SZ

 

Istorija nasilja je usredsređena na ljude što žive unutar okvira koji definišu čast, ambicija i neodoljiva požuda. A to se u pozorištu retko viđa.

Rudiger Šaper, TSP

 

Tomas Ostermajer razlaže narativ u nekoliko slojeva, slično literarnom predlošku po kom je predstava nastala. Flešbek neprekidno šeta između sekvenci drame i sekvenci komentara, distanca se stvara upotrebom mikrofona i intenzivira pulsirajućim ritmom bubnjeva Tomasa Vitea.

Mihaela Šabel, Šabel-kultur-blog

 

Povezane aktuelnosti

Multimedija
Istorija nasilja - Galerija slika
22. septembar 2019.

Istorija nasilja - Galerija slika

Blog
Anketa publike - Istorija nasilja
21. septembar 2019.

Anketa publike - Istorija nasilja

Vesti
Tomas Ostermajer na 53. Bitefu
25. jul 2019.

Tomas Ostermajer na 53. Bitefu