- Gospodin R je lik koji poklekne pod pritiskom, kao da je dželat i žrtva težine života. Na koji način ljudi danas mogu da se odupru pritisku i šta sve po Vama pritiska pojedinca?
Današnje muke su slične onima iz sedamdesetih. Dakle, to su problemi savremenog sveta. I danas kao nekada boli nepravda, korumpiranost, duhovno i materijalno siromaštvo, laž kojom nas svakodnevno filuju. Ludilo u kojem živimo, svakako oduzima pozorištu na kvalitetu. Zatvaramo se u svoje male mikro svetove i na tom planu uspevamo tek ponešto da rešimo i popravimo. Izlečenje zajednice kao takve na dugom je štapu. To je na žalost problem zemalja u tranziciji, zemalja sa velikim brojem neprosvećenosti i nepismenosti... Ko preživi, pričaće.
- Predstava se odigrava u 70im sa anahronim intervencijama sadašnjice. Da li smo po Vama nešto naučili iz prošlosti?
Čini mi se da smo malo naučili iz prošlih vremena. Kratko nam je pamćenje. Brzo zaboravljamo. Svakako da je razlog i brzina kojom se živi.
- Šta je za Vas bilo inspirativno u procesu Zašto je poludeo gospodin R? i da li je tematski okvir predstave imao neke sličnosti sa predstavama u kojima ste igrali u proteklim sezonama? Da li primećujete da se autori u pozorištu i na filmu danas orijentišu u nekom pravcu kojem bi se mogao naći nekakav zajednički imenitelj?
Do sada nisam učestvovala u radu predstave poput ove. Novo je i dragoceno iskustvo. Bobo Jelčić, reditelj ove predstave, koristio je posve novu metodu u radu sa glumcima. Na samim probama razvijamo određene teme i tako na neki način postajemo koautori naše predstave. Gotovo nevidljivom rediteljskom rukom vođeni, dolazimo do rezultata i same premijere. Pozicija sa koje smo kretali u to istraživanje jeste naš unutrašnji svet koji se naravno oslanja na problem koji rešavamo u sceni. Moderan je kad su reditelji u pitanju koncept, pa onda i dokumentarno pozorište. Plašim se da će glumac biti sve manje bitan u tom takozvanom novom modernom teatru.
- Da li su umetnici deo zajednice ili zajednica za sebe?
Tako je malo brige i pozornosti kad su umetnici u pitanju, da su gotovo marginalizovani. U tako nezavidnim uslovima, imam utisak da opstajemo u inat.
- Može li pozorište da ponudi rešenja?
Ono između ostalog treba da podučava, ukazuje na dobro i zlo. Da edukuje i kod publike diže nivo svesti. Pozorište svakako treba da ukazuje i nudi rešenja.
- Kako je izgledao proces postavke „Zašto je poludeo gospodin R?“. Prema zaista divnom rezultatu, kako Vaše uloge, tako i ostatka podele, oseti se snaga saradnje na relaciji glumac-lik-reditelj. Kako je izgledao put do likova u ovom procesu i da li biste ga po nečemu izdvojili?
Mi zaista jesmo ozbiljan tim, a po dobijenim nagradama, za dobitnu kombinaciju. Tema je aktuelna i tiče se svakog od nas.
Zašto je poludeo gospodin R? drži svetlo u publici stalno upaljenim. Kakvo je vaše iskustvo igre sa porušenim „četvrtim zidom“? Da li današnjica traži da se „četvrti zid“ skine i u društvu?
Ako je umetnost komunikacija, a jeste, pozorište rušenjem tog „četvrtog zida“ poništava barijeru vremena i prostora i tako dobijamo na snazi i smislu. Učešće publike živo je i aktivno. Od interakcije glumaca i publike zavisi ta snaga doživljaja. Postoje glumci koji ruše tu rampu sa lakoćom, i oni drugi. Danas teatar čini mi se više nego ikad insistira na toj interakciji.
- Kakve asocijacije imate na slogan ovogodišnjeg Bitefa „Počnimo ljubav iz početka“? Šta su iskušenja za opstanak ljubavi u savremenom društvu?
Čista desetka za naziv ovogodišnjeg Bitefa. Toliko je mržnje, zluradosti, rđavog kritičkog promišljanja, nerazumevanja, zla, osuda i prezira, da to samo ljubavlju možemo prevazići. Mislim pre svega na naš region, pa i celi svet.
