fotografija: Vesna Pavlović
fotografija: Vesna Pavlović

Ove godine Polifonija navršava 20 godina. Da li je sa godinama zadatak pripreme lakši ili je kao kod odrastanja i kod adolescenata sve „teže“? Možete li nam reći kako Bitef utiče na razvoj Polifonije? Naime, poznata je saradnja slogana oba programa koji iz godine u godinu uspostavljaju inspirativan odnos.

Sve je teže. Polifonija razvija koncept i on nije rutina. Uvek je program Polifonije istraživanje koje se razvija i koje je sve produbljenije i nekako sve više ima smisla, i izazov je na jedan poseban način. Od prve Polifonije u bliskom smo odnosu sa glavnim programom. Polifonija je ušla u Bitef kao prateći program 2000. godine. Zahvaljujući velikom projektu koji je trajao nekoliko godina -„Umetnost za društvene promene - Igrom GGprotiv nasilja“  podržanom od strane Evropske fondacije za kulturu i mreže Soroš fondacije za jugoistočnu Evropu i u kome je učetsvovalo 12 zemalja- dogodila se prva Polifonija. Ključna je bila saradnja ljudi koji su bili povezani, na primer, Milana Lučića koji je radio u CENPI-u i ljudi iz Evropske fondacije i koji su Bitef videli kao pravo mesto da se tu desi prvi susret. Projekat se sastojao iz tri segmenta - seminara za umetnike i kulturne menadžere „Ka novom pozorištu“ koji je vodila profesorka Milena Dragičević-Šešić, drugi su bile prezentacije projekta koji se realizovao u Srbiji, pomenuti „Umetnost za društvene promene“, „Igrom protiv nasilja“ pod nazivom „Igra za život“. Sve je to bila veza sa pričom o ovci i vuku, o maloj ovčici koja je savladala strašnog vuka upravo umetnošću - svojom igrom i svojim plesom, a na to nas je podstakao i sam naziv, ali i projekat „Igrom protiv nasilja”. Treći segment je bila evaluacija tog projekta. Tada u to vreme je vrlo zanimljiv način na koji se gledalo kako ostvariti cilj projekta,  a on je bio uloga umetnika u radu sa mladima u kriznim vremenima, u doba konflikta i ratnog stanja. Budući da se težilo da se napravi jedna zajednica umetnika, stvaralaca, stručnjaka drugih, različitih profila i mladih različitih kategorija. Dakle, ne samo onih koji su talentovani i koji hoće da se bave pozorištem u smislu rada na predstavi, već je postojao širi koncept rada na metodologiji baziranoj na procesima, interaktivnosti, participaciji, na zajedničkom stvaranju kroz procese. Iz materijala koji izađu iz procesa gde su mladi i umetnici neka vrsta ko-autora stvaralačkog čina - do određene predstave, prezentacije ili performansa. To je za neke bilo nešto sasvim novo i jako zanimljivo. '92 je bio trenutak kada smo krenuli u tu vrstu procesa. Te godine desile su se velike promene - dolazak izbeglica sa kojima smo radili neke projekte. Stvari koje smo radili od '92-99.  za nas su bile velika promena, jer u jednoj takvoj situaciji više nije moglo da se bude van sveta i izvan nečega što se dešava. Nije više bio samo cilj da se napravi dobra predstava, da mladi lepo odigraju, već da se negde, budući da se život promenio,  to oseti i da se pronađu načini prevladavanja svih stvari koje su tada bile veliki pritisak. Velika potreba da se nešto radi drugačije pokazala je da umetnost ima veliku moć da u takvim situacijama osnaži i vrati smisao životu i onim stvarima koje su vredne.


Kakvo vam je osećanje prema današnjem društvu - da li su mladi koji su sa vama bili od početka Polifonije stasavali i koliko su uspevali da naprave neko novo društvo, možda ne u onom najširem kontekstu, već u kontekstu senzibiliteta u pozorišnoj praksi, umetnosti ili bilo kojoj drugoj disciplini jer Polifonija okuplja i pedagoge, psihologe...

U tome i jeste stvar, ovakav način rada vam otvori oči i jednostavno vam pojača osetljivost, ne samo za sebe, već i za druge, za svet oko vas i za delovanje, što je najvažnije. Njihovo delovanje je vrlo vidljivo, svi koji su deo Polifonije imali su veliki uticaj. Na Polifoniji bi prolazili kroz procese koji su mnogo značili tim mladim ljudima u ono vreme, a utiču na njih još uvek. Sada su to već odrasli ljudi, mnogi od njih se bave pozorištem, ali i ako se bave nekim drugim oblastima, mislim da na sasvim drugačiji način gledaju na stvari oko sebe. Sa Polifonijom su se otvorile mogućnosti za jedno delovanje, aktivizam i pogled na svet koji ne pada tako lako u zamke različitih stvari koje su se pojavljivale tokom svih ovih godina. Danas smo, kao što se negde naglašava u glavnom programu Bitefa, došli do razarajuće misli - na koji način sada u tom svetu sačuvati smisao i zrnce života koji vredi živeti. Mislim da su umetnost i pozorište moćno sredstvo. Mada, kada kažem sredstvo, uvek imam malo zadrške, zato što je sredstvo vrlo opasna reč i može da se koristi na različite načine. To i sada možemo da primetimo. Dešava se nešto i to nešto uvek može da ima dva lica - ako je sredstvo. Umetnost ima vrednost sama po sebi i najvažnije je da to ostane glavni cilj. Umetnost omogućava da vi na drugačiji način saosećate i donosi sve one osobine koje, ako izgubite, to više nije dobro za život koji pripada čoveku.


U jednom od novinskih članaka objavljenih povodom prve Polifonije, parafraziraću, navodi se kako predstave Polifonije takođe nisu imale cilj da budu predstave,  već su bile rezultat procesa. Da li u tom "ne jurenju cilja" leži jedna od specifičnosti Polifonije?

Cilj je da se naglasi proces iz kojeg nastaje predstava. Naravno, sve je proces, ali kada se radi ova vrsta pozorišta, onda je to uzajamno stvaralaštvo. Svi koji su u procesu su ko-autori. Zajedničko stvaranje materijala se danas radi i u institucijalnim pozorištima. To je samo pokazatelj koliko su takvi procesi, kada im je omogućeno da uđu u institucije, sa sobom doneli  težinu i vrednost . Promene se dešavaju i to vidimo i na glavnom programu.


Ove godine neke od utisaka o glavnom programu, ostavljaju  predstave od kojih je jedna nastala u kolektivnoj dramaturgiji i kombinaciji dokumenta i fikcije/drame („Orest u Mosulu“) i, na primer, imerzivna plesna predstava „Pozvani“, a pogotovo „Beograd na daljinski“.  Da li možemo da kažemo da se predstave u glavnom programu svojim pristupima  dominantno  baziraju na „polifoniji“?

Veoma sam srećna zbog toga jer institucionalna pozorišta više nisu zatvorena za druge kategorije, jer to unosi životnost i drugačiji odnos. Mislim da je približavanje publici važna stvar. Čovek se svim ovim stvarima, tehnologijama, prilično udaljava i pozorište je, čini mi se, taj prostor očuvanja emocija, odnosa, razgovora, dijaloga, komunikacije i nečega što je očuvanje onoga na šta bi trebalo da  se misli kada kažemo - čovek.


Govorili smo o procesima nastanka predstave, kakav je proces uredničkog tima Polifonije?

To je zanimljivo, 20 godina lepe igre! Stvarno lepa igra, sa Bitefom i sa Bitefovim sloganom, to je uvek jedan veliki izazov. Ove godine posebno inspirativan, izazovan i provokativan slogan „Počnimo ljubav iz početka“  sjajna je stvar koju je Ivan Medenica smislio. Sa druge strane, tu se uvek dese ti predivni spojevi. Mi se inače bavimo „čudnim petljama“ i Teorijom čudnih petlji i povratnih sprega i hteli mi, ili ne, u situacijama kada dođe do stvaralačkog procesa, zajedničkog promišljanja i zajedničkih pogleda - stvari se spajaju same od sebe. Kada to doživite, onda je to stvarno veliko zadovoljstvo i jedan istraživački podsticaj,  pa shvatite koliko je strašno to što se mnogo takvih stvari dešava, a ljudi to ne primećuju. Prolaze pored njih, ni ne osete sve te izazove koji mogu da donesu radost života, osećanje punog življenja. Takve izazove donose i sitne stvari, a ne samo nešto u šta sada, stvarno kao u neke zamke, upadaju mnogi i strašno mnogo gube. Zato Bitef ove godine ima veliku vrednost. Koliko god bi prva asocijacija mogla biti -da je to banalno, mislim da je izazvala, što se i oseća,  veliki preokret. Vidim, ljudi se više smeju. „Počnimo ljubav iz početka“ je jak i snažan komentar na realnost, čak i snažniji upravo jer  navodi na nešto lepo, vrlo je to zgodno napravio Ivan Medenica.


Imam utisak da je uticaj samog programa i u tome da se „polifono“ ustalilo kao jedan izraz kojim bismo mogli da objedinimo prakse, metode primenjenog pozorišta i svih metoda koje pod nju spadaju, na primer pomenuto imerzivno pozorište, forum teatar, drama u nastavi itd. Moram priznati da i sama koristim reč „polifono“ da se ponekad izrazim o specifičnoj formi pozorišta , otkud meni to, ili, otkuda kod Vas „polifono“?

Da, može se izraziti i participacijom. Nisam ja izmislila naziv „polifono“. To je bio projekat Milana Lučića, u okviru našeg projekta „Igrom za društvene promene“ čiji je prvi nosilac bio Centar za kulturu Stari grad, danas UK Parobrod i organizacije od kojih je do danas opstao CEDEUM, i on se bavio multikulturalizmom. U Novim Karlovcima je radio sa Romima i taj projekat je nazvao „Polifonija“ kao urednik pratećeg programa Bitefa 2000. Onda je ceo taj sklop - seminar, prezentaciju i evaluaciju, jer je spojio te tri stvari, nazvao - Polifonija. Te prve godine, bila je samo Polifonija i sledeća nije bila planirana. Budući da smo dalje razvijali projekte, već posle godinu dana imali smo još sadržaja kojeg je sada sve više i sve je bolji. Onda smo rekli da bismo videli da ostanemo, i tako smo prvu, treću, i danas 20. godinu- Bitef Polifonija, zvaničan prateći program na kome počinje da se intenzivnije razvija polifoni koncept. Podstaknuti određenim teorijama koje su od 1992. bile deo Centra za kulturu, Školigrice, kao i mnogim značajnim međunarodnim projektima ispostavilo se da je „polifonija“ bila prava reč koja otvara stvari. Polifonija je višeglasje, mnogozvučnost, otvara prostor za kontrapunkt i ta mala simbolika bila je dovoljna da otvori prostore za istraživanje velikih stvari. U stvari, ovih 20 godina istažujemo šta to znači i na koji način. Postoje polifoni autori i, naravno, postoji polifoni roman koji razvija Bahtin, na primer ono što Dostojevski piše, nazvao je polifonija u romanu, a danas je i mnogo govora o polifonoj drami. Na Bitef su dolazile predstave koje su u svojim najavama imale opis da su polifone predstave. Ono što mi pokušavamo jeste da svaki taj segment i ceo proces ostvarujemo po polifonom konceptu. Svaki segment u sebi sadrži sve ono što u sebi ima ceo taj proces u kome su svi stalno pristuni. Tako su 20 godina u Polifoniji prisutni oni koji su bili prve godine, prisutni su oni koji su bili deca i koji su sada odrasli ljudi, kao i oni koji su se rodili kada je bila prva polifonija - oni sada imaju 20 godina i to su već ozbiljni mladi umetnici koji danas mogu da vide na koji način se komponuje Polifonija. To je ono što je dragoceno. Meni je to najlepši period, u trenutku kada dođe panika - kako krenuti dalje, a pred otvaranje uvek nešto nedostaje ili je potrebno još malo vremena da se sve složi i da se sve veze ostvare. Na kraju, to krene da se samoorganizuje i jedna od stvari za ovih 20 godina jeste upravo taj urednički postupak samoorganizovanja. Neki prema tome imaju otpora jer uvek čekaju odozgo, oni su tu, ali nisu „polifoni“. Posle 20 godina bih volela da napravimo jedan pregled svih koji su prošli kroz Polifoniju, a to je hiljade imena od kojih su mnogi prisutni od prvog izdanja Boris Čakširan, Slobodan Beštić, Ivana Despotović, Sunčica Milosavljević, Dijana Milošević, Sanja Krsmanović-Tasić, Plavo pozorište, Dah teatar i drugi, čini mi se svi koji su sa nezavisne scene.


Da li biste iz Vašeg tima nekog izdvojili da Vas posebno inspiriše i da Vam je bio podrška i kako Vi inspirišete urednički tim?

Mi jedni druge inspirišemo. Moj način rada je takav da pokušavam da razvijem osetljivost slušanja i hvatanja toga šta se dešava i onda vraćanja toga. Kroz tu interakciju se stvaraju razne stvari. Ljudi ponekad pričaju i ne znaju šta su rekli, a ja to uhvatim kao nešto što je taj jedan trenutak, a koji može da postane neka jako dobra stvar. To mi je zanimljivo.
Pored proslave Jubileja od dve decenije Polifonije, šta biste izdvojili od dešavanja i da li postoji neki program kome se posebno radujete ove godine?
Iskreno, prošle godine kada se završila 19. Polifonija, mislila sam da je bila urađena tako da sada teško da može da se uradi nešto bolje. Govorilo se i čak to kako padaju neke stvari koje dugo traju, a Polifonija stalno raste. Pomislila sam, zbog cele situacije sa sredstvima, koja uopšte nije laka, da bi se održala Polifonija. Mi kao prateći program Bitefa, teško da možemo da dobijemo sredstva, a ako smislimo nešto što je jedan projekat, onda se tome moramo posvetiti, a ne nečemu što je građenje i kreiranje Polifonije u jednom drugačijem obliku. Naravno, neophodno je imati sredstva, ali Polifoniju smo stvarno radili skoro bez sredstava i to dugo, za razliku od prvih godina, kada smo imali međunarodne projekte. Međutim, danas se pojavilo puno agencija, ali je velika podrška Bitef jer omogućava drugu vrstu podrške i sredstva za koordinaciju i neophodne potrebe. Polifonija se uglavnom radi iz dobre volje i želje, ljudi mnogo ulažu sopstveni rad i projekte u Polifoniju, a to i jeste jedna od stvari koja je u konceptu. Sa druge strane, kada se prošlogodišnja Polifonija završila sa osećanjem - kako i šta sada, mislila sam da ćemo ove godine napraviti samo tri dana programa evaluacije kako bi videli gde smo bili i šta smo radili, okrugle stolove sa svim ljudima i da se tome posvetimo. Onda su počele da dolaze želje onih koji su bili u Polifoniji, jer ove godine - bilo je njihovo. Napisan je poziv da ćemo raditi i da će program biti ne samo ono što je bilo, već je namera da vidimo gde su sada i šta rade oni koji su bili na Seminaru za kulturne menadžere, oni koji su bili u timovima za evaluaciju. Onda je došao slogan Bitefa i pojave se dve predstave. Ove godine sam mislila da će program biti bez predstava i da mogu ići interaktivne predstave koje su deo procesa, ali pojavile su se Bela griva (r. Irena Ristić, Šabačko pozorište) i to u institucionalnom pozorištu, Leto kada sam naučila da letim (r. Patrik Lazić, FIST produkcija), studetnska predstava. Bela griva ispunjava ideju Bitefa i Ivana Medenice u smislu spajanja publike i izvođača i kako to napraviti u institucionalnom pozorištu, kako ostaviti praznu salu i smestiti da se sve dešava na sceni i da gledaoci prolaze kroz priče, da u zavisnosti od toga kako počinje, svako stvara sopstvenu priču i to je sjajna predstava koja nije mogla da ne bude deo Polifonije. Onda se na FIST-u (Festival internacionalnog studentskog teatra, FDU Beograd) pojavila predstava kojom u stvari treba završiti Polifoniju, odnosno dati kraj i ono što je Medenica želeo - pronaći smisao i povratiti pomirenje i ljubav. Ta predstava je pravi primer za tako nešto i kako je ne uvrstiti? Onda se samo od sebe počelo graditi i ove godine su u uredničkom timu njih, simbolično, dvadesetoro - broj nikad nije bio veći, oni koji su predložili svoje programe ili će na bilo koji način učestvovati. Oni su počeli da se dopisuju i dogovaraju i napravili su  Polifoniju. Mislim da je to velika promena u koncipiranju nečega što je uredništvo, jer sam 15 godina bila urednica i onda je polako počelo. Prvo dve ko-urednice, i onda malo-po-malo i dalje puno radim, ali je suštinska promena u odnosima. Svako je vrlo svestan koliko samo uređuje nešto što je isključivo sopstveni program ili učetstvuje u zajedničkom građenju Polifonije. Vredno je i to samo svoje, ali cilj je da se unese promena i da ne mislimo na ”samo svoje”, već da se i u to unese promena. Takve pozorišne zajednice postoje, institucija to radi na jedan drugačiji način, ali mislim da je Polifonija sa svojim iskustvom od 20 godina došla do nekih stvari gde već može da kaže na koji način program funkcioniše, ali  ne samo kao jedan od pratećih programa, već nešto što daje uvid u šire društvene odnose.


Želim Vam srećan jubilej i zahvaljujem Vam na razgovoru za Blog Bitef-a. Da li biste za kraj otkrili ka kojim promenama ide Polifonija?

Kada sam počinjala, radionica je bila nepoznata reč. Kreativna radionica, to niko nije znao šta znači, a posebno pozorište participacije, a danas imamo brojne ljude koji sprovode dramsku praksu i koji su prošli kroz iskustva koja smo pokretali u okviru Polifonije. Stvari se menjaju, sve ima uticaja i pitanje je u kom će sve biti obliku. Zanimljivo mi je da su se za dramu zainteresovale institucije i to smatram velikom promenom, a zapravo ništa nije nastalo sada i nije po prvi put. Želela bih da posebno pomenem da mislim da će budućnost Polifonije biti tim koji je realizovao FIST. Nadam se da će predstava Leto kada sam naučila da letim nastaviti sa projektom, a Bitef Polifonija će im biti podrška za razne stvari, posebno promociju knjige i predstave. Već je pokrenut postupak da se napravi film, a u Hrvatskoj sada rade i radio-dramu. To će biti upravo ono što sam želela i što sam jako zainteresovana da uradim svih ovih godina, dobar nastavnički paket - vezan za knjigu i za predstavu.

 

Programi Bitef Polifonije su besplatni i otvoreni za sve zainteresovane, a za određene programe čija je satnica navedena na sajtu festivala potrebno je javiti se mejlom na bitef.polifonija@gmail.com - posebno povodom besplatnog odlaska u Šabac za koji je polazak na dan održavanja predstave „Bela griva“ ispred Crkve sv. Marka, 25. 9 u 12 časova. Pored svečanog otvaranja „Samo pratimo vašu igru“, na Polifoniji u programu slede: performans predavanje „Umetnost spaja“ (ZID i POD teatar), interaktivna prezentacija „Magija pozorišta“, predstava interaktivnog teatra za zajednicu „78 dana bliskosti u strahu - 20 godina od bombardovanja“ (r. Branka Bajić, Akademija umetnosti Univerziteta u Novom Sadu / Master program Primenjeno pozorište), kratki inkluzivni film “Pogled i sve do pogleda“, okrugli sto „Umetnost za društvene promene - 20 godina posle“, prezentacija „Unutrašnji prostor 20“, razgovor „Igra za život, Polifonija u trajanju“,  predstava teatra u obrazovanju „Maske, predstava „U mojoj glavi“ (r. Tina Hofman, Teatar Tirena, Zagreb, Hrvatska), prezentacija projekta „Ispod neba“ - „Nebo i Golem“, svetlosno-cirkusko-plesno-poetski performans „Mikrokozma“ (Nikola Zavišić, umetnička grupa Radio.Nica), „Bela griva“ (r. Irena Ristić, Šabačko pozorište) i radionica „Pita Bela griva tiho“, razgovor „Gde nas vodi Bela griva“, promocija „Polifonija za Škograd“, prezentacija-predstava pozorišta objekata „Igranje u pesku“ (r. Nikola Isaković), promocija dve knjige „Pravo na glas - Primenjeno i prateće“ i radionice „Kad krenem ka... društvu u kom su vrednosti važne“, „Mladi pozorišni eksperti - Zamisli pozorište!“ kao i odlazak u Šabac gde će se za sve zainteresovane dogoditi „Poligfonija na licu mesta - Šabac“, vođenje kroz priču o „Beloj grivi” -  „U Šabac na lice mesta“ i razgovor „Razmena za promene - Kratko ali neophodno“.