- Da li mislite da su umetnici deo društva ili da su društvo za sebe?
Mogu da govorim iz svoje perspektive - ja sam muzičar i želim da ljudi čuju šta radim, ja sam unutar društva i mislim da bi umetnik uvek trebalo da bude svestan šta ga okružuje. Možda ponekad neko napiše pesmu jer je usamljen, ali mislim da kao ljudska bića uvek reflektujemo ono što je spolja i ono što je unutra.
- Da li mislite da je tehnologija nova religija ili nova droga? Koju metaforu preferirate i mislite li da se ovakve paralele uopšte mogu povući?
Religija je jaka reč i ne bih povukao paralelu sa njom, jer religija nije uvek otelovljena, ali tehnologiji uvek treba mašina, nema tehnologije bez hardvera. Rekao bih, pre svega, da je tehnologija progres, ali ima ljudi koji igraju video-igre celu noć, pa ne spavaju, ta vrsta zavisnosti je svakako loša strana.
- Da li mislite da ova zavisnost odvraća ljude od menjanja društva nabolje?
Ne, mislim da su to samo sprave za komunikaciju, možeš da razgovaraš sa ljudima sa svakog kontinenta u bilo koje vreme, što nije bilo moguće pre petnaest godina... Ranije smo bili povezani možda sa našim komšijama dve ulice dalje, onda je došao telefon, ali sada imamo video-komunikaciju. Pre dvadeset godina ovo je bilo u naučno-fantastičnim filmovima, ali sada je potpuno prirodno, niko više ni ne razmišlja o video-komunikaciji kao novini, to su već stare vesti.
- Da li mislite da bi ova tehnologija trebalo da dolazi sa upozorenjem, budući da je iza nje autoritet? Digitalni glas Rejčel/Pitera iz Beograda na daljinski, koji zvuči čak božanski, mogao bi biti iskorišćen od strane ljudi koji ga zapravo kontrolišu da tim putem kontrolišu društvo. Već smo videli da informatička tehnologija ima svoj uticaj na savremenu politiku.
Svakako, ova mašina kontroliše naše ponašanje, lakše je izvršiti opresiju kroz sistem praćenja putem navigacije, ali većina stvari ima svoje vrline i mane. Na primer, ako su danas negde demonstracije i nešto se dogodi, neko to može da snimi i da omogući da se ta informacija proširi. Ovo je moć koju mi imamo, zahvaljujući mašini.
- Da li mislite da bi vodiča koji sebe zove „pastirom“ i zahteva poverenje od učesnika mogao da se poveže sa nekim društvenim uređenjima? Kako se postavljaju granice između dobrog pastira i potpunog izostanka kritičke misli?
Dobar pastir te štiti, to je njegov posao. Propaganda je zasnovana na konstantnom ponavljanju ideje, izgovara je ponovo, izgovara je ponovo i onda, nakon nekoliko godina, počinješ i sam da razmišljaš na taj način. Sve što ponovimo postaje istina. Primer je situacija sa migracijama - čujemo mnogo apokaliptičnih najava o migracijama i mnogo je krivice svaljeno na migrante, a kao rezultat toga imamo ksenofobiju. Možeš govoriti pogrešne stvari, ali ljudi će ti verovati ako imaš harizmu.
- Zašto u „Beogradu na daljinski“ nisu bili uključeni neki delovi Beograda sa više „naturalističkih scena“ u kojima se mogu videti društveni problemi i klasni konflikt više nego u sceni ispred supermarketa na ulici u centru grada? Da li mislite da bi to moglo biti uznemirujuće ili da ne biste mogli da predvidite šta bi se na tim mestima dogodilo?
Ponekad ne možemo da biramo mesta koja posećujemo u našem performansu, jer moramo da pratimo najbolje rute za najkraći vremenski period. Međutim, u drugim gradovima se dešavalo da prođemo pored mesta gde se nalaze beskućnici. Obično samo prođemo pored, ali može se desiti da napišemo i replike o ovim ljudima. Mislim da je to takođe deo grada, stoga, zašto ga kriti? Mislim da je dobro za ljude da vide da deo ljudi živi tako. Na našoj turneji u SAD-u počinjali smo performans na groblju na gradskoj periferiji i pozorište je predložilo da nas policija otprati od izlaza sa groblja do železničke stanice; većina ljudi u SAD-u nije navikla da pešači, voze se kolima ili se osećaju nesigurno kad hodaju. Ja se lično ne bih nikada plašio da hodam tuda, ali njima je to vrlo čudno, tako da mislim da dosta zavisi od toga u kakvom društvu odrastamo. Niko ne mora da se plaši beskućnika, jer obično neće nikome naškoditi, ali mislim da beskućnici izazivaju strah kod nekih zbog toga što možeš da završiš poput njih, to bi se isto moglo dogoditi i tebi.
Kad smo postavljali Beograd na daljinski, šetali smo od groblja do supermarketa svakog dana, i svakog dana u isto vreme jedan beskućnik je sedeo kod supermarketa. Dakle, jedan beskućnik je tu ispred nas, ali možda ga samo ja primećujem, jer prolazim tuda svaki dan, a ako prođeš tuda samo jednom, to je samo neki čovek koji sedi tu.
- Da li mislite da su učesnici ovog performansa stekli solidarnost samo sa drugim učesnicima ili sa svima koji su prošli ovim ulicama?
Mislim da uticaj ove predstave nije tako jak. Mislim, odeš na predstavu na dva sata i svestan si toga da je predstava. Ne bih rekao da ovo pravi veliku razliku, i dalje si isti nakon ovog iskustva.
- Solidarnost ili individualnost - koja je veća reč ovog performansa?
To je veoma teško pitanje. Zaista nisam siguran. U ovom performansu radimo dosta stvari zajedno, ali mislim da rađenje stvari zajedno ne znači solidarnost. Ali sa druge strane, čak i kad si u grupi, uvek si individua.
- Da li mislite da bi solidarnost mogla biti prisutna u našem društvu bez glasa koji bi je kontrolisao ili mislite da je neko predvođenje ipak potrebno?
Mislim da je solidarnost prirodna za ljude. Mislim da je humanost jednako solidarnost. Mislim da je solidarnost jedino rešenje.
