.jpg)
- Zbog čega ste izabrali baš ovaj tekst i koji su vaši motivi zbog kojih se bavite ovom temom?
Ja mislim da je ovaj komad priča o unutrašnjim izbeglicama i vanjskim izbeglicama. Ne postoje samo vanjske nego i interne, to znači: neko ko je usamljen. Ta žena nije samo stara, ona ima i porodicu, ali ona je usamljena. I onda dođe neko iz vani i počne da priča kao čovek sa njom. Mislim da je to priča o herojima, ali ovi heroji nisu neke kraljice i kraljevi nego su sasvim obični ljudi. Ja mislim da je Emi, glavni lik, neverovatna kraljica, heroina, u malim stvarima. Ona sluša sebe, i radi ono što gomila ljudi ne bi napravila. Svi pričamo o tome kako treba da se sledi svoje srce, treba da budemo solidarni i humani, ali u stvari te velike reči i velike teorije, visoke politike, ne pomažu nam. To je priča o jednostavnim ljudima, običnim. Mislim da mi je preko glave da gledam Ofelije, Gertrude, Hamlete, Fedre, neke ljude koji nisu toliko vezani za nas. Ajde da pronađemo kraljice i prinčeve tu oko nas, neke obične ljude koji su zapravo heroji.
- U kakvom se položaju nalazi današnja zajednica?
Hmm, nema razlike. Ako mi danas imamo višu prosečnu platu, to ne znači da nema ljudi koji ne mogu da žive. Ja mislim da smo mi izgubili rat, i to ne ovaj glup nacionalistički, nego da smo izgubili na ekonomskom planu. Nema više povratka, bogatiji su sve bogatiji, sad ti pomažu svi ostali, pomažu im oni koji nemaju pare. Ja sam jako veliki pesimista, ali verujem u to da treba da se borimo do kraja, i da u ovoj borbi ostanemo ljudi.
- Kakvu ulogu ima pozorište u takvoj zajednici?
Ja mislim da su to pitanja koja se vrte ceo dvadeseti vek, a i danas. Svi kažu da će pozorište umreti, da nema neku veliku ulogu. Ali pozorište nikada nije imalo veliku ulogu, a danas kad ti je internet, kad su svi ovi mediji... ja mislim da na neki način pozorište ostaje tamo gde je bilo. Ima neku ulogu, nama daju neke pare, mediji nam daju neki fokus, neku pravicu, da ja mogu da kažem na televiziji za šta se zalažem, šta treba da se menja, to vredi. Ako predstava menja neki stav, ako pokrene u jednom čoveku nešto, to je super onda. Ja volim pozorište, i vidim da na neki način ima uticaj i da na neki način ima smisla. Mislim da je to stvar kulture, da treba da verujemo u kulturu, u umetnost, bez umetnosti je kraj civilizacije, kraj čovečanstva.
- Da li su umetnici deo zajednice ili zajednica za sebe?
Predajem na akademiji pozorišnu režiju, i pričam studentima stalno da moraju imati kontakt sa narodom, jer sve više postajete neki zatvoreni klan. Ne znate šta se van ovog klana događa. Mi koji se bavimo pozorištem i umetnošću treba da živimo. Treba da razmemo ovu klasnu borbu, jer je sve više ljudi bez para, a koji bi voleli da rade, i tako dalje. Ja mislim da tu treba puno napraviti. Da pozorište nije za buržoaziju, pozorište ne treba da se zatvara u neki krug, pozorište je za narod. Što ne znači da treba da spuštamo kriterije i pravimo neka pop sranja. Treba da verujemo u ljude, oni su živa bića.
- Šta savetujete mlade kolege i studente?
Ne treba da upoznaš reditelje, ne da čitaš knjige, treba da živiš. A to ne samo u nekim krugovima teatra. Treba da živiš, da dođeš u kontakt sa životom, da si tu, da osećaš šta ljudi misle i da pokušaš da ih razumeš.
- Kako Vam se dopada slogan ovogodišnjeg Bitefa?
Sviđa mi se! To je naša predstava! Redefiniranje ljubavi, šta je ljubav. Ako stariji muškarac voli mladu ženu to je prihvatljivo, a ako starija žena voli mladog, to sigurno ne valja. Ljubav je za mene revolucija, ljubav je prekid sa stvarima koje su bile, i sad spremnost da se bacimo na nešto novo. Ne znamo šta kako zašto, ali trebamo. Ljubav se ne može predvideti. Nema više ljubavi, sve je kalkulirano, ne sviđa mi se to.
.jpg)
