25. septembar, 18.00
Narodno pozorište

PREDAVANJE- PERFORMANS: UMETNIČKI ŽANR ILI ISTURENO ODELjENjE Edu-Factory?
Predavanje

Predavačica: Jelena Vesić

Polazište ovog predavanja biće izložba Lecture Performance, predstavljena u dva nastavka u Kelnu i Beogradu 2009/2010, kao prva izložba koja se neposredno bavila ovom umetničkom formom, naglašeno popularnom i prisutnom na umetničkoj sceni tokom poslednje dekade. Izložba je održana u saradnji Muzeja savremene umetnosti – Beograd i Koelnische Kunsvereina kao proizvod kolaborativnog rada četiri kustoskinje: Anje Nathan-Dorn, Kathrin Jentjens, Radmile Joksimović i Jelene Vesić.

Pojam Lecture Performance (predavanje-performans) u sebi ukršta dve prakse – praksu predavanja i parksu performansa – obe sa svojim dugim i promenljivim istorijama i politikama. Žanrovski pristup problematici zahtevao bi odgovor na pitanje da li se u okviru bogate tradicije performansa i body art-a može izdvojiiti specifična forma „predavačkog performansa”. Nedostatak konsenzusa oko toga šta predavanje-performans zapravo jeste (ili može biti) dovodi do potrebe da se istraže različiti pojavni modeli i modusi delovanja, kao i ideologija koje stoje iza njih. U tom procesu se susrećemo i sa pitanjima „institucionalnih” kompetencija i disciplinarnog ograničenja, jer bez obzira na savremene „interdisciplinarne pristupe”, već u prvom kontaktu sa ovom temom nailazimo na različite kontekste i interpretacije u okviru vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Unutar izvođačkih umetnosti, forma teorijskog performansa je bila okosnica brojnih izvođenja i kritičkih tekstova još pre nego što se počelo diskutovati o predavanju-performansu, ali je ipak termin Lecture Performance prevladao kao ‘teorijski brend’ koji je natrkrilio ove prakse. U pitanju su prakse u kojima umetnici deluju na razmeđi između predavanja i performansa, uključujući u sopstveni govor elemente samo-refleksije, društvene refleksije, diskusione forme ili pozivajući na različite oblike participacije, akcije i kritičke intervencije. Geneza predavanja-performansa se može pratiti unazad sve do aktivnosti konceptualnih umetnika, pre svega kroz teorijske artikulacije umetničkog rada koje je predložila grupa Art&Language, mada je sam pojam uveden u terminološko polje umetnosti tek krajem devedesetih godina, preko savremenog plesa, u čemu je značajnu ulogu imao rad performera poput Ksavijera Le Roja.

Izložba Lecture Performance koja je pokušavala da se bavi kako „definicijama žanra”, tako i politikama koje prate „nedostatak konsenzusa” oko pojmovne artikulacije, bila je konstruisana oko četiri bazična problema: pitanja politike umetničkog govora i dalekosežnosti umetničkog glasa, kao i pitanja „čemu nas uči savremena umetnost”, te kako njena specifična znanja kooptiraju ili divergiraju u odnosu na realnosti savremenog kapitalizma.

Sva ova pitanja mogu se postaviti u istorijski kontekst razvoja umetnosti. Znanje, saznanje i pouka su u klasičnoj umetničkoj tradiciji nerazdvojivi od umetničkog gesta. Jedno od ključnih estetskih i društvenih obrazloženja umetničkog delovanja u doba formiranja “institucije umetnosti” bio je Horacijev spis Ars poetica i vizija uloge umetnosti kao nečega što bi trebalo da “poduči i razonodi” (docere et delectare), tačnije nečega što podučava drugim sredstvima i što korpus znanja i istina saopštava kroz “filter” estetskog ugođaja. Epoha modernizma prekida sa ovom tradicijom, uspostavljajući paradigmu apstrakcije i autonomije vizuelnog jezika koji poziva da se umetnost gleda kao umetnost, odnosno kao društvena delatnost čiji je govor upavo autonomna forma. S druge strane, umetnost šezdesetih i sedamdesetih godina koja je uspostavila jezik savremenosti ponovo uvodi figuru umetnika-govornika koji rastače “iluzionističku scenografiju” autonomne forme umetničkog dela (kao predmeta robnog fetišizma) i pojavljuje se “u prvom licu”, proizvodeći estetski trenutak u prostoru direktnog iskustva između umetnika i publike. Savremena umetnost obnavlja interes za „spoljašnji svet” u kojem se ponovo susreće sa svakodnevnim životom, ali i sa realnostima transformisanog kapitalizma. Danas su granice između učenja, informisanja, estetskog gesta, političkog čina, zabave i razonode veoma porozne – umetnost se koristi kao sredstvo informisanja, edukacije i političke intervencije, ili pak postaje deo industrije zabave, baš kao što i sam biznis ili politika koriste performativne i estetske forme za postizanje svojih ciljeva. Upravo to uzburkano i zamagljeno polje današnjih kreativnih praksi koje obuhvataju široko polje društvenog života predstavlja osnovno polazište ovog predavanja.

JELENA VESIĆ je nezavisna kustoskinja, kritičarka i predavačica. Kourednica časopisa Prelom – Časopis za sliku i politiku, Beograd 2001-2009 i jedna od osnivača Prelom Kolektiva, Beograd 2005-2010 aktivnog u polju izdavaštva, istraživanja i izlagačke prakse koja spaja političku teoriju i savremenu umetnost. Kourednica žurnala Red Thread – Žurnal za društvenu teoriju, savremenu umetnost i aktivizam, od 2009 i članica redakcije časopisa Art Margins za umetnost i teoriju (MIT Press) od 2011. Novija predavanja Jelene Vesić održana su unutar Kustoske škole Gwangju Bijenala u Koreji, na Institutu Piet Zwart u Roterdamu, u Njujorku (New Museum), na Bone festivalu u Bernu i na Univerzitetu umetnosti (Kustoske studije) u Beogradu.