Samo još nešto za kraj

Istorija kamen tuca

Od milja joj jetra puca

Nokti joj se plave.

Ovaj svet je prepun strave!
Ovaj svet je rep bez glave!

 Ovaj svet je san bez jave!

Mesec dana posle Bregzita, u jeku terorističkih napada koji nasumično potresaju evropsku iliziju o bezbednosti, dok nam žičane ograde niču u dvorištima, odvajajući nas od onih koje smatramo manje vrednim, kao i od onih koji nas smatraju manje vrednim, sprema se još jedan Bitef. Jubilarni.

Beli bik na čijim leđima se vozimo već hiljadama godina, opet je počeo da se trese poput mehaničkog rodeo bika, čiji je motor sa brzim kočenjem očigledno trokirao, zbacujući sa svojih leđa sve više iscrpljenih jahača, od kojih su neki, momentalno pregaženi njegovim moćnim i teškim kopitima, završili vožnju na obalama Lampeduze, na ostrvu Utoja, ispred minhenskog tržnog centra ili na par stotina kilometara od Beograda. Ostali jahači se i dalje truckaju, radujući se što su još tu – u pokretu, što i dalje mogu da gledaju rađanje novog dana, verujući da će, nekim čudom, biti bolji od prethodnog i da će vožnja, možda, postati mirnija.

Istorija vodom teče,

Od strujanja krv je peče,

Suze joj se dave!

Ovaj svet je prepun strave!

Ovaj svet je rep bez glave!

Ovaj svet je san bez jave!

Mi dakle, spremamo Bitef, koji je, u svojoj poluvekovnoj istoriji koju ove godine slavimo, i dalje u sedlu. I dalje gleda svet i pokušava da ga stvarno vidi – onoliko koliko je to moguće sa pozicije jahača u sumrak civilizacije.

Ali treba reći da je to veoma iskusan jahač koji je video i zapamtio SFRJ, Hladni rat, Nil Armstronga na Mesecu, samoupravni socijalizam, Jugoslovenske ratove, hiperinflaciju, embargo, tranziciju, liberalni kapitalizam, post-tranziciju, post-istoriju, post-post istoriju, i sada gleda ovo, što mnogi još nazivaju i ovim-što-nam-se-dešava. Ko će maglu i oblake umesiti u kolač? – pitali su kreatori kultne predstave Pupilija Ferkeverk pre nekoliko decenija. Ja se danas pitam: Ko će da pojede kolač?

Ovo je poslednji tekst koji pišem za katalog festivala kao selektorka Bitefa, iako ću, nadam se, još neko vreme ostati u sedlu kao građanka Evrope – možda sam naivna, ne znam. U proteklih deset godina, i ja sam puno toga videla. Nešto od toga bih i da zaboravim, ali više je onoga što želim zauvek da zapamtim. Programirajući Bitef zajedno sa Jovanom Ćirilovim a potom i samostalno, nastojala sam da razmišljam izvan realnih vremenskih i geografskih koordinata – što je zaista bila retka privilegija. Nastojala sam da verujem (ne kažem da sam  u tome uspela!) da pozorište stvarno može da umesi kolač od magle i oblaka i da taj kolač može da nahrani svet – ili makar neki njegov deo. U tom periodu, ponosim se time, Bitef je uradio mnogo na ponovnoj integraciji post-jugoslovenskog kulturnog prostora, mada je on u geografskom smislu i danas, više umetnička fikcija nego politička realnost. Posle »krize identiteta« koja je nastala raspadom bivše države koja ga je osnovala, posle nokdauna iz devedesetih i skorog gašenja, Bitef se trgao i ušao u novu fazu postojanja. Ta faza još uvek nije sistematizovana, jer i dalje traje, ali verujem da će budućim istraživačima istorije Bitefa, svakako biti zanimljiva. Ja se ponosim što sam bila deo baš tog perioda Bitefa.

I sada, kao što prilika nalaže: zahvaljujem Jovanu, što me je pozvao da radim sa njim i što je bio tako dobar učitelj, prijatelj i veoma pažljivi i radoznali slušalac.

Zahvaljujem svim dragim bitefovcima na lepoj i toploj saradnji, na širokim osmesima i vrednom radu, a posebnu zahvalnost dugujem malom timu iz još manje kancelarije sa tri stola i jednom foteljom – Operativnoj direktorki Jeleni Knežević i Izvršnoj producentkinji Aleksandri Delić, na tome što su uvek znale da nađu meru između magle i oblaka i realnosti, koju su, alhemijskom igrom sa brojevima, uprkos svemu, uspevale da naprave boljom nego što jeste.

Ivanu želim, pre svega, radosti u budućem radu na Bitefu. Sigurna sam da će uvideti da je ona najvažniji sastojak za pravljenje dobrog kolača, čak i kada ponestane drugih sastojaka.

A svima nam želim i mnogo sreće u ovome–što-nam-se-dešava i onome-što-će-nam-se-tek-desiti.

Istorija vreme jaši,

Od jeda joj žuč u čaši,

Usne joj krvare!

Ovaj svet je prepun strave!

Ovaj svet je rep bez glave!

Ovaj svet je san bez jave!

(Aleksandar Popović, Druga vrata levo)

Anja Suša