ŠTA NAS HRANI? AKTUELNE STRATEGIJE EVROPSKOG POLITIČKOG TEATRA

Da li postoji specifičan jezik savremenog političkog teatra koji je tekovina duha vremena? Da li je uopšte moguće govoriti o jedinstvenom pojmu savremenog evropskog političkog teatra, a da ne upadnemo u zamku u koju upadamo kada govorimo, na primer, o zajedničkom evropskom tržištu? Da li je istinska pobuna moguća u državnim teatarskim institucijama ili ona zahteva vaninsitucionalnu poziciju? Iz perspektive finansiranja kulture, šta je, uopšte, vaninstitucionalna pozicija? Iz perspektive neoliberalnog kapitalizma, šta je uopšte pobuna? I šta je, danas, njena svrha?

Nove pozorišne tendencije ovogodišnjeg Bitefa posvećene su savremenim izvođačkim praksama u veoma prostranom i donekle arbitrarnom polju savremenog političkog teatra. Podnaslov ove podselekcije inspirisan je predstavom Diskretni šarm marksizma Bojana Đorđeva (produkcija DasArts, Amsterdam i TkH, Beograd) koja je, pak, nadahnuta kultnim filmom Luisa Bunjuela „Diskretni šarm buržoazije”. Jedna od tema Bunjuelovog filma kao i predstave Đorđeva je neutoljena glad čovečanstva – čak i u prisustvu hrane. I dok u predstavi Bojana Đorđeva gledaoci učestvuju u obroku od šest jela sačinjenih od papirnatih citata različitih marksističkih filozofa, prava hrana ih čeka na policama na kojima bi trebalo da stoje knjige. Postavljajući pitanje: „Šta nas hrani?” indirektno postavljamo i pitanje: „Čega smo gladni?”. U vremenima u kojima, kako kaže Breht prvo dolazi ždranje, pa tek onda moral, u kojima bankari postaju proroci, a pobuna, samo roba, ova pitanja je, pogotovo u pozorištu, važno postavljati.

Ideja ovako postavljenog fokusa ovog dela selekcije, koji je usmeren na uočavanje i promišljanje savremenih izvođačkih praksi dok su još u procesu konstituisanja ili teorijskog kanonizovanja, jeste da se skrene pažnja na nekoliko različitih modela tzv. političkog ili angažovanog teatra koji se u ovom trenutku mogu videti na evropskim scenama. Videćemo, dakle, 5 predstava koje, svaka na svoj način, ulaze u živ i nepredvidljiv dijalog sa zajednicom u kojoj se događaju i kojom su, manje ili više direktno, inspirisane. Njihove teme su različite, kao i estetski pristupi. Različiti su im i produkcioni modeli, jer su neke od njih nastale u velikim, subvencionisanim teatrima kakav je, na primer, slavni berlinski Maksim Gorki teatar, ili su rezultat koprodukcije velikih regionalnih teatarskih institucija i festivala (Kompleks Ristić), dok se druge mogu opisati kao mali, nezavisni projekti (Zbogom, Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad i Diskretni šarm marksizma). Bez obzira na ambicioznost produkcionog zahvata ili tematski fokus svake pojedinačne predstave u ovoj grupi, biće zanimljivo razmišljati i o njihovim dodirnim tačkama.

Pored predstave Bojana Đorđeva, o kojoj je bilo reči na početku ovog teksta, tu su još i predstava Common Ground izraelske rediteljke Yael Ronin u produkciji Gorki teatra, koja se bavi posledicama jugoslovenskih ratova iz 90ih i generacijom berlinskih emigranata koji su potomci počinitelja zločina i njihovih žrtava, kao i modelima njihove međusobne posleratne komunikacije na tuđoj teritoriji u pokušaju prevazilaženja istorijskih podela i mržnje.

Predstava Zbogom mladog francuskog umetnika Jonathana Capdeviellea nije primer eksplicitnog političkog teatra, već se bavi onom vrstom angažmana koji bismo mogli definisati kao rodnu politiku ili politiku tela. Ovaj daroviti autor i briljantni izvođač nam na duhovit i nežan način priča priču svog odrastanja i formiranja sopstvenog identiteta koji se definisao kroz podražavanje pop zvezda, naročito Madone. Od portreta naizgled naivne adolescentske konfuzije koji izaziva empatiju, predstava prerasta u istraživanje peformansa, uz upotrebu pop kulture i transvestije sa cilljem da ispita na kojoj tački imitacija i igranje uloga postaju sredstvo izražavanja po sebi.

Kompleks Ristić je najnoviji u nizu političko/teatarskih projekata Olivera Frljića koji se dosledno i sistematično bavi novijom istorijom jugoslovenskog i postjugoslovenskog prostora i njenim anomalijama i prećutkivanim sadržajima. Ovoga puta, Frljić tematizuje mitsku figuru Ljubiše Ristića, možda najznačajnijeg jugoslovenskog reditelja koji je svojim radom ujedinjavao jugoslovenski prostor, a čiji je politički angažman iz 90ih godina XX veka zauvek obeležio njegov politički i profesionalni status. Ova predstava će imati premijeru na Bitefu, a nastala je u koprodukciji Slovenskog mladinskog gledališča, MOT-a i Bitefa.

Predstava Zlatka Pakovića, Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad (produkcija CZKD i Ibsen Skolarships), je primer ekstremnog političkog teatra koji, koristeći nasleđe dva najveća predstavnika modernog političkog teatra, Ibzena i Brehta, tematizuje aktuelni društveni trenutak u Srbiji.

Anja Suša, selektorka