Britanski “The Stage” o Jovanu Ćirilovu

Jovan Ćirilov bio je jedan od osnivača BITEFA, Beogradskog međunarodnog pozorišnog fetivala, jednog od najznačajnijih pozorišnih festivala nastalih u periodu posle Drugog svetskog rata, i jedna od vodećih figura u oblasti izvođačkih umetnosti ne samo na Balkanu već i u celoj Istočnoj Evropi. Jugoslavija kojom je predsedavao Josip Broz Tito predstavljala je svojevrsno mesto kulturološkog povezivanja istoka i zapada u periodu hladnog rata, a Ćirilov je uvek gledao da na festival dovede i trupe iz Britanije i Amerike.

Kada su me 1973. on i Mira Trailović, sa kojom je osnovao BITEF, dočekali na aerodromu nedugo nakon što je komad Toma Stoparda otvorio Narodno pozorište, prvo pitanje im je bilo: „Kakve su „Akrobate“?“  Kao svestran čovek, lingvista i pesnik, Jovan Ćirilov je uskoro preveo komad na srpski. Takođe je prevodio i Brehta, Ženea, Sema Šeparda i Dejvida Memeta.

Ipak, najveći trag ostavio je kao putujući selektor, saradnik i producent, čime se bavio sve do kraja života. Na jedan od prvih festivala pozvao je tada novu postavku Pitera Gila trilogije D.H. Lorensa, kao i Taganka trupu Jurija Ljubimova, za koju je to bio prvi nastup van Moskve, kao i njujorški Living Theatre. Trupa Taganka je igrala senzacionalnog Hamleta u režiji Vladimira Visockija, sa neverovatno pokretnom zavesom („zidovi imaju uši“) i revolucionaran vodvilj zasnovan na delu Džona Rida „Deset dana koji su potresli svet“.

Ćirilov je posvećeno i sa entuzijazmom pratio rad inovativnih, radikalnih reditelja kakvi su Piter Bruk, Jerži Grotovksi, Ingmar Bergman, Robert Vilson, Euđenio Barba i Lev Dodin. On ih je i povezivao na okruglim stolovima posle predstava i na konferencijama u pozorištu Atelje 212, koje je osnovala Mira Trailović, a koje je bilo i prvo sedište BITEFA.

Nakon što je pozorišna avangarda dosegla svoj vrhunac, Ćirilov je postao sve naklonjeniji neobuzdanim stremljenjima plesnog i seksualno eksplicitnog repertoara, što je ponekad nerviralo Miru Trailović, koja je umrla 1989. Bili su fantastičan duo: ona kao matica i fantastičan diplomata, žena neverovatnog šarma i sposobnosti ubeđivanja, i Ćirilov, nemiran, podrugljiv, energičan, čovek koji je video sveta i vratio se noseći festivalsku baklju; kritičari i pozorišni stvaraoci Zapadne Evrope uvek su od njega očekivali vesti iz Estonije, Letonije ili Litvanije.

Ćirilov je rođen u Kikindi, u Srbiji, kao jedinac beležnika i njegove supruge koja se dičila širokim krugom prijatelja. Godinu dana pošto je u Beogradu 1955. diplomirao filozofiju, postao je dramaturg Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a 1985. i njegov upravnik. U periodu između 2001 – 2007, bio je predsedavajući Nacionalnog komiteta Jugoslavije, a kasnije Srbije, u UNESCO.

Kao impresario, leksikograf, čovek koji je uticao na formiranje javnog mnjenja,  pisac i antologičar, Ćirilov je u svakom poslu kojim se bavio predstavljao svojevrstan fenomen koji bi se, čak, mogao graničiti sa opsesivnošću. Pisao je pozorišne kritike, novinske kolumne, rečnike, romane, poeziju, a od 1986., „Reč nedelje“ u jednom od vodećih časopisa u Srbiji.

Za Ćirilova, politika i pozorište bili su nedeljivi.  Čitav život bio je protivnik ideologije iako je bio predani član komunističke partije Jugoslavije. Kao takav, bio je prvi čovek koji se u Srbiji javno zalagao za dekriminalizaciju homoseksualizma.

Uvek sam imao utisak da je kroz umetnost snažno reagovao na dešavanja u svom okruženju. Kada je 1980. umro Tito, BITEF je prikazao „Hamleta“ u režiji Ljubiše Ristića koji se odjednom ticao naslednika na vlasti. Ćirilov je bio mera svog vremena i gorostas savremenog pozorišta.

Jovan Ćirilov rođen je 30. avgusta 1931. Umro je 16. novembra u Beogradu, u svojoj 83. godini.

Majkl Koveni

Preuzeto iz britanskog nedeljnika The Stage (izdanje 4. decembar 2014)

prevod sa engleskog: Vesna Radovanović

Mira Trailović

22.1.1924, Kraljevo – 7.8.1989, Beograd

Mira Trailović je najpre završila Muzičku akademiju, a potom je po želji oca arhitekte, upisala arhitekturu, ali je odustala posle dva semestra. Na drugoj godini studija napustila je Tehnologiju, a Istoriju umetnosti pred sam diplomski ispit. Privlačili su je televizija, drama, režija i pozorište, te je 1950. godine završila Visoku filmsku školu, a prvi debi imala je dve godine pre diplomiranja.

Diplomirala je režiju 1956. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Kasnije je na istom fakultetu bila i profesor. Zajedno sa Jovanom Ćirilovim je 1967. godine osnovala Beogradski internacionalni teatarski festifal – BITEF. Sa Radošem Novakovićem je jedan od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Pod njenim vodstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu. Pod njenom upravom Atelje 212 bilo je prvo pozorište sa područja SFRJ koje je pozvano da gostuje u SAD posle Drugog svetskog rata. Kao reditelj predstavila je beogradskoj publici prvi put najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde – Joneska, Sartra, Olbija, kao i popularni hipi-mjuzikl „Kosa“.

Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto.

Zajedno sa Jovanom Ćirilovim osnovala je i BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival), čiji je umetnički direktor bila od 1967. do smrti. U vreme hladnog rata ovaj festival novih pozorišnih tendencija je bio jedinstveno mesto na kome su se susretali umetnici sa obe strane gvozdene zavese i razmenjivali iskustva. Njeni i gosti Beograda bili su Semjuel Beket, Piter Bruk, Žan Pol Sartr, Bob Vilson, Pina Bauš, La Mama, Grotovski i mnogi drugi.

Bila je i umetnički direktor Međunarodnog pozorišnog festivala u Nansiju (Francuska) 1983. i 1984. godine. Radila je i u pariskom Teatru nacija.

Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje. Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?

Za života je odlikovana najvišim odlikovanjima Francuske, jer je deo svog života provela u Parizu u Teatru nacija. Iz milošte su je zvali ”Buldožer u bundi”.

Bavila se pozorišnom režijom, a njeni komadi su uvek bili avangardni. Ona sama se grozila te reči, ali ti njeni komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Unela je duh zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.

Pozorišni duh koji je stvorila ogledao se kako u predstavama (između ostalih, režirala je Fausta i Kosu), tako i u bifeu, a specifičan humor ateljeovca, direktan i pomalo grub, nije baš svako mogao podneti.

Mira Trailović je izmedju ostalog bila i spiker i urednik Dramskog programa Radio Beograda.

U blizini Bajlonijeve pijace u Beogradu postoji Trg Mire Trailović kao i pozorište pod imenom Bitef Teatar.

Sahranjena je na Novom Groblju.

„Mira Trailović bila je vanserijska ličnost, persona za svako poštovanje i jedna ozbiljna dama, čak i u vreme kada to nije bilo naročito poželjno i popularno. Imala je solidnu građansku i intelektualnu zaleđinu kada je po oslobođenju postala spiker Radio-Beograda, zatim reditelj i urednik u dramskoj redakciji, student Muzičke akademije i Visoke filmske škole, predavač radio-režije na Pozorišnoj akademiji. Među osnivačima Ateljea 212, a tu je bilo snažnih i izrazitih ličnosti, Mira Trailović imala je istrajnost i vokacije da se tom projektu trajno posveti i da sporadične predstave jedne gotovo zavereničke grupe pretvori u stalno pozorište koje je sa svojim ostvarenjima stiglo do Pariza, Njujorka, Moskve, Karakasa i Meksika. Kako je baš ta gospođa – koja je u mnogo čemu bila osoba vezana za tradiciju i sklona staromodnom, postala ključna ličnost modernizacije našeg teatra, od takozvanog teatra apsurda i dokumentarne drame do rok-opere i, konačno, neizbežnog postmodernizma – može se objasniti pre svega kosmopolitskim duhom Mire Trailović, njenom glob-troterskom strašću i poliglotskom lakoćom. Radeći mirno na deprovincijalizaciji beogradskog, a time i jugoslovenskog glumišta – sasvim logično došla je i do zamisli o Bitefu. Danas je teško pojmiti koliko je lične vizije, a i hrabrosti, bilo potrebno da se 1967. izmisli Bitef i da se ogromnim kulturnim, esnafskim, a i ideološkim otporima uprkos – zahukta taj svetski festival „novih pozorišnih tendencija“. (Iz teksta Dragana Klaića (1950-2011), „U izlogu sveta“, 1990)

„Život u pozorištu izjednačila sam sa svojim životom.“ – Mira Trailović

Film Kosa: https://www.youtube.com/watch?v=0Jr6TRQDP5k

Govor Mire Trailovic, otvaranje pozorista BITEF teatar:  https://www.youtube.com/watch?v=xjbQon52wSI