post

Bitef > Bitef Festival > Vesti > Blog > Intervju sa DUŠANOM DAVIDOM PARŽIŽEKOM, rediteljem predstave URNEBESNA TAMA, Burgteatra iz Beča, laureata Grand Prixa „Mira Trailović“ i Politikine nagrade na 50BITEF16

post cover

Intervju sa DUŠANOM DAVIDOM PARŽIŽEKOM, rediteljem predstave URNEBESNA TAMA, Burgteatra iz Beča, laureata Grand Prixa „Mira Trailović“ i Politikine nagrade na 50BITEF16

  • By vesna 
  • Category: Blog 
  • Comments (0) 

Volfram Loc je dramu Urnebesna tama napisao 2014, dakle neposredno pre nego što je bujica izbeglica dosegla najvišu tačku. Imajući u vidu činjenicu da smo, u međuvremenu, postali svedoci političkog eksperimenta čiji su zamorci preplavili Evropu, da li ste, možda, u poslednje vreme, primetili razlike u pozorišnoj recepciji ovog komada?

Ono što je počelo kao inscenacija jedne nove nemačke drame, pretvorilo se u prvu produkciju koju smatraju češkim unplugged pozorišnim eksperimentom – neki ga hvale, a drugi osporavaju. Ono što je važno, jeste to da su gledaoci reagovali isključivo na odabrana pozorišna sredtva. Dakle, ne na samu priču, ne na kritiku takozvanog Prvog sveta koji okreće glavu od ratom zahvaćenih područja istovremeno se ludo zabavljajući. Niko nije kriv. U leto 2014., mnogi su još uvek mislili da postavljamo neku „instant“ ili laganu verziju Kopolinog filma „Apokalipsa danas“ ili Konradove novele „Srce tame“: smatrali su da će ovo biti treća interpretacija te dobro poznate priče, poštena zabava za ljude koji prate kulturnu scenu i kroz nju kreiraju sliku o sebi kao društveno osvešćenim građanima…

A onda je krenuo sirijski egzodus i stvari su se promenile. Publika je shvatila da drama Volframa Loca priča o svetu u kom danas živimo, o jednoj veoma realnoj situaciji u kojoj svi moramo da se suočimo ne samo sa mogućim krahom diplomatije i međunarodne politike, već i sa sopstvenim strahovima. Ideja o Evropi i humanističkim vrednostima na kojima počiva naše društvo stavljena je na probu! I svako od nas je morao da se zapita i da nauči nešto novo: čim smo se suočili sa strancima i njihovim siromaštvom, dosegli smo krajnju tačku sopstvene „otvorenosti“. Svo ono razumevanje prema migrantima i njihovim potrebama, razumevanje za „egzotični“ svet koji postoji izvan vidokruga naše srednjeevropske svesti, sve ono čime smo se toliko dičili odjednom nam više nije baš tako lako polazilo za rukom. Za inscenaciju Urnebesne tame to je značilo odustajanje od komedije. Publika je shvatila da se pozorišna metafora više ne tiče smešnih nemačkih vojnika ili apsurdne misije ka bespućima avganistanske džungle, već se tiče svakoga od nas ponaosob: našeg straha od pridošlica, našeg moralnog kukavičluka. Drugim rečima – neki ljudi su prestali da se smeju, a počeli su da slušaju.

 

Reakcija na izbegličku krizu potvrdila je da je evropsko stanje svesti duboko uronjeno u konformizam i samodovoljnost. Verujete li u to da savremeno pozorište ima „obavezu“ da nas, upotrebom svih raspoloživih pozorišnih sredstava, „tera“ na preispitivanje, makar i samo tokom trajanja predstave?

Verujem, da. Pitanje je, samo, šta je potrebno da bismo otvoreno razmislili o svim tim novim, dinamičnim životnim okolnostima. Dok god nam se činilo da to ne utiče na naše živote ni na kakav način, bilo je dovoljno iznositi opšteprihvaćene istine o ratu, krizi i siromaštvu. Sad kada su ljudi počeli da shvataju, mora da se menja i kvalitet javnog dijaloga. Ova najnovija kretanja me teraju da se zapitam o ovome što radimo: da, svet se jeste promenio – ali, znači li to da treba da prikazujemo stvarnu patnju na sceni? Pozorište – ili bar ono pozorište koje mene interesuje – ne treba da bude cinična parada čudaka. Ne treba da podilazimo gledaocima i da im pomažemo da imaju bolje mišljenje o sebi time što ćemo pred njih na scenu izvesti izbeglice. Naravno, takvo „sredstvo“ postiže instantni efekat, možda čak neko u publici oseti i krivicu. Ali da li to išta menja? Da li je to katarzično ili je samo u pitanju pokušaj, svakako pogrešan, da opravdamo ono što radimo i da sebi obezbedimo sigurno mesto unutar dobre stare industrije kulture? Hoće li to promeniti nas ili one voljne da se uključe u javnu debatu? Ili će lukavo odvući publiku – i nas same(!) – ka pasivnosti? Sve dok većina nas bude smatrala da smo nešto naročito učinili ili postigli samim tim što smo napravili ili odgledali pozorišnu predstavu, pomaka nema. Stvaramo, nudimo, prodajemo i konzumiramo sumnjivu distrakciju – zabavu koja tek blago zaliči na političku ili društvenu svest. A u međuvremenu, realan život se odvija na nekom drugom mestu. Jedini stvaran teatar jeste komunikacija između scene i publike. Glumci i publika se sreću, nakratko, dok dele isti prostor. Ako pozorištu pođe od ruke da pokrene neka pitanja u glavama gledalaca, onda se desilo nešto stvarno. To bi bio neki zamisliv cilj savremenog pozorišta. Ali ne mislim da to treba postizati „upotrebom svih raspoloživih pozorišnih sredstava“…

 

Da li suđenje somalijskom piratu u Hamburgu, na početku Vaše predstave, može da bude shvaćeno, figurativno gledano, kao upozorenje Zapada da su izbeglice i migranti došli „u tuđu kuću“ i da ne smeju da otimaju ono što im ne pripada?

Mislim da je situacija upravo suprotna. Mi, Zapadnjaci, oteli smo Trećem svetu čitave vekove. I to je fino prošlo – nismo, čak, morali ni da dolazimo u direktan kontakt sa tim ljudima koji su se, ovih poslednjih godina, pretvorili u „izbeglice i migrante“. Imali smo priliku da se na to pripremimo ali je nismo iskoristili. Odlučili smo da ne vidimo i da ne slušamo. E, sada moramo da se uključimo, hteli to ili ne. Šta je trebalo da se desi da bismo mi, Zapadnjaci, naučili prvu lekciju? Koliko je brodova trebalo da bude presretnuto, koliko je izbeglica trebalo da strada, koliko je ljudi trebalo da stigne u izbegličke kampove širom Evrope, koliko je dogovora i sporazuma (sa Turskom, na primer) trebalo – i tek treba – da bude postignuto, da bismo napokon shvatili da je naš privilegovan položaj izgrađen na tuđ račun?

Avganistan Voframa Loca jedno je veoma mračno mesto, svet za sebe, svet koji se sastoji od svih područja koja su, tokom poslednjih 30 godina, bila zahvaćena ratovima i krizom. Svet koji nas, žitelje srednje Evrope, uči novom značenju reči „strah“. To je mesto na koje projektujemo našu zabrinutost, strah od okupacije i kukavičluk. Taj somalijski pirat je ambasador toga sveta.

 

Možda zvuči ironično ali kome će, po Vama, biti teže da se prilagodi ovoj novonastaloj situaciji: izbeglicama koje dolaze iz udaljenih ratnih zona ili evrocentričnim domorocima?

Neće biti lako ni jednima ni drugima. Svi ćemo morati da naučimo da slušamo, da razumemo i da se prilagodimo.

 

Ovo je Vaše prvo učešće na Bitefu na kom je predstava koju ste režirali osvojila festivalski Grand Prix, a Vi Politikinu nagradu za najbolju režiju. Da li ste to očekivali?

Naravno da nisam, ne… Vrlo sam iznenađen, to zaista nisam očekivao. Počastvovan sam i zahvalan, a sada krećem u nove poslove. Još mnogo toga treba da se uradi…

razgovor vodila Jovana Mijović

foto Greg Hochmuth